Srpsko-albanski zagrljaj

Autor

Miloš Bošković

Narodni poslanik "Dosta je bilo" iz Niša 2016-2018.Diplomirani inženjer računarstva.Na Tviteru aktivan kao @misaizdaleka

Kada sam prethodni put ovde pisao o Kosovu (Srpsko-albanska salata), uveliko je u toku bilo prepucavanje na liniji Beograd-Priština. Od tada je prošlo skoro godinu dana i kao da se ništa nije promenilo: političari sa obe strane se i dalje ponašaju kao da su u ranoj fazi puberteta.

Najnoviji ispad koji govori u prilog tome je privođenje nesrećnog Marka “Aco, Srbine” Đurića. Ko malo ozbiljnije prati politiku, jasno će uočiti da je ovo još jedno zamajavanje građana, kako bi se skrenuo fokus sa suštine, a to je da naši političari ne znaju kako da reše problem Kosova.

Kakva je trenutna situacija na jugu (ili južno od) Srbije?

Moj utisak je da je na delu proces “puzajuće” nezavisnosti. Kosova. Decenijama Srbija konstantno zauzima pasivan stav, nikako da preuzme inicijativu. Na sastanke sa albanskom stranom se ide samo kada od nas to neko traži. Kao da bismo najradije da nekako problem zavučemo ispod tepiha i da se njime ne bavimo. Ipak, svetske sile nam to ne dozvoljavaju i traže da se čvor konačno raspetlja.

Kako drugačijim pristupom od dosadašnjeg izvući više za Srbe za Kosova?

Srpska vlada bi trebalo da insistira pre svega na stvaranju uslova za povratak Srba na Kosovo. Iako se Kosovo jako trudi da liči na ozbiljnu državu, očigledno je da to traljavo ide i tu treba ubirati poene u pregovorima. Treba postaviti pitanja sigurnosti Srba povratnika, privatne svojine i kulturne baštine. Zašto se Srbi ne osećaju sigurno na rođenoj zemlji? Zašto ne mogu da slobodno raspolažu rođenom imovinom? Zašto su srpske crkve i spomenici na udaru vandala?

Ovo su pitanja na koja predstavnici Kosova ne bi mogli tek tako naći odgovor, a ne bi im bilo svejedno, jer se iz petnih žila trude da naprave neki red i poredak. Istovremeno, ovo su i neke od osnovnih vrednosti Evropske Unije i Sjedinjenih Američkih Država, koji pomno prate proces i koji bi verovatno naše zahteve tog tipa podržali.

Kada bi se ova pitanja rešila, tj. kada bi Srbija dobila od Kosova čvrste garancije i dokaz na terenu da se aktivno radi na poboljšanju osnovnih životnih uslova za Srbe, povratak za mnoge bi konačno postala opcija. Međutim, da bi prosečan Kosovac (ne, ne kaže se “Kosovar”), trenutno stacioniran u Nišu, Beogradu ili nekom drugom gradu van Kosova, razmotrio povratak, možda je još bitnije pitanje – da li je na Kosovu moguće raditi i zaraditi?

Prema nekim izvorima, glavni trgovinski partner Kosova je upravo Srbija. Kosovo je najviše “uvezlo” robe iz Srbije (svi su daleko iza nas, uključujući i Albaniju), a istovremeno je najviše “izvezlo” robe takođe u Srbiju. Srpska privreda je osetno jača od kosovske, tako da Kosovo mnogo više dobija robe od Srbije nego što svoje šalje nazad.

Dakle, ekonomski potencijal se već sada, sa svim tenzijama, negativnim naslovima u medijima, nazire. Upravo to je još jedna karta na koju bi Srbija trebalo ozbiljnije da zaigra.

Srbija bi sa Kosovom trebalo da inicira jačanje ekonomskih veza na različitim nivoima i na različite načine. Jedan od njih je maksimalno pojednostavljenje birokratije i carinskih procedura na administrativnim prelazima i to sa obe strane. Dalje, valja razmisliti i o slobodnim ekonomskim zonama, koje bi bile locirane blizu administrativnih prelaza. Odlično bi bilo i kada bi kosovska i srpska vlada osnovale poseban fond kojim bi pomagale osnivanje multietničkih firmi i start-up-ova, uz posebnu pomoć Srbima povratnicima.

Ove ideje nisu posebno nove, jedino naši političari ne shvataju njihovu važnost. Ideju o slobodnim ekonomskim zonama je već spominjao Bedžet Pacoli, sadašnji ministar spoljnih poslova Kosova (voleo bih da je bio neki naš političar u pitanju, ali nažalost nije). Posebno u njegovoj izjavi je bilo interesantno “relativizovanje granica”, što zapravo znači dalje omekšavanje i ukidanje graničnih procedura na prelazima, a to upravo nama ide u prilog (inače, mediji su pogrešno naveli “revitalizovanje” umesto “relativizovanje”). Što se tiče multietničkih firmi, i tu ima sjajnih primera, ali su one za sada retkost, a i podržane su od strane nevladinog sektora umesto od državnih institucija (pogledati video):

Ako bismo uspeli da ispregovaramo ceo ovaj ekonomski paket, nema dileme da bi se stvorili jako dobri uslovi za naše ljude na Kosovu. Velikim firmama poput NIS-a i Telekoma bi se otvorila vrata za nova tržišta, a obični ljudi, pojedinci, bi imali podstrek da pokrenu sopstveni biznis i tako obezbede egzistenciju na Kosovu za sebe i svoje najbliže. Zar ne bi bilo sjajno da niška IT firma Frame, koja ima kancelarije u Nišu i Beogradu, otvori kancelariju i u Prištini? Koliko bi značilo našim ljudima kada bi MTS uredno poslovao na teritoriji celog Kosova i imao svoj signal, a ne samo u pojedinim enklavama? Dakle, treba nam jedan ekonomski srpsko-albanski zagrljaj: ne zato što se volimo, već zato što smo, koliko god to ne želeli da priznamo, jedni drugima ne samo okrenuti, već i potrebni.

Potencijal za ozbiljne pregovore postoji, ali ne sa jednim Markom Đurićem, koji svesno izaziva tenzije, niti sa Vučićem, koji tim akcijama telediriguje. Ni kosovska strana nije ništa bolja. Odrasli ljudi koji se ponašaju kao deca na ivici puberteta nemaju šta u ovako ozbiljnim pričama da traže. Možda takvo ponašanje donosi glasove na izborima, ali ne daje ništa dobro u pregovorima.

Nadam se barem da je našem diktatoru put u Njujork na razgovor o Kosovu delovao otrežnjavajuće, te da je sada pravo vreme da razmotri promenu strategije. U okviru toga, trebalo bi da konačno promenimo i viđenje razgovora sa Albancima: umesto sportskog navijanja, gde pričamo o tome ko je koga pobedio i kojim rezultatom (reče jednom pubertetlija Marko Đurić da smo pobedili sa 5:0), trebalo bi da pregovore vidimo kao uspostavljanje dogovora u kome obe strane dobijaju. Samo tako je moguće Srbima na Kosovu obezbediti normalne uslove za život i mogućnost da se opet osećaju kao svoji na svome, kao što bi i trebalo.