Noć u kojoj je i on bio obavešten

Autor

Miloš Grozdanović

Miloš Grozdanović.Prozni pisac. Autor romana "Jugo" i "Uzrok smrti ne pominjati, ni u crkvenim knjigama, ni u molitvama".Zamenik šefa odbroničke grupe “Niška priča” u Skupštini Grada Niša.

On je sedeo u svojoj dnevnoj sobi i dremao u naslonjači sa Ustavom naslonjenim na njegovo srce. Oko njega, kao počasna garda, bile su raspoređene mačke. Broj mačaka je poznat… Nezgodan broj… Pol mačaka je nepoznat, jer on je tako želeo… Bolje je biti neobavešten o polu, nego nervirati se svakog februara. Zato se on ne nervira…. Nikad. Čak i sad kada je februar.

On je sedeo… I dremao… Sa Ustavom… I onda… Onda je telefon zazvonio sam od sebe! Niko od njega nije tražio da zvoni. „Ko to kuca tako pozno, u dolini noćnog mira, na kapiji zatvorenoj Svetogorskog manastira“, izrecitovala bi I.Ž. tom prigodnom prilikom i tako ublažila njegovu uznemirenost neobaveštenom zvonjavom telefona.

Morao je da skloni Ustav sa srca, ustane i odšeta do telefona. Bio je to stari, dobri telefon crne boje sa brojčanikom, marke Ei Niš, iz 1973. godine. Nije bio obavešten da su izmišljeni bežični telefoni.

„Molim“, odgovorio je mrzovoljno.
„Doktore, jeste to Vi“, upitao je glas sa druge strane žice. (ili je možda bilo sa druge strane bez žice, pošto je u pitanju bila mlađa osoba.)
„Ja sam. Ko zove?“
„Miladin. Iz omladine.“
„Otkud ja da znam da je Miladin? Možda si neki provokator?!“
„Ma nisam doktore, Ustava mi!“
„Kuš more. Ne uzimaj u usta tako prejake i svete reči. Sada ćemo videti da li si stvarno ti… Reci mi, kako se, u narodu srpskom, zove Ustav donet 1838. godine?“
„Turski ustav, gospodine doktore.“
„Iz prve… Bravo. Znači ti si Miladine.“
„Pa ja sam.“
„Kako si me pronašao?“
„Pa s obzirom na to da se krećete linijom ‘Kuća-pos’o, pos’o-kuća’ nije bilo teško, pošto niste na poslu, tj. u stranci.“
„Hm. A ja mislio u ovoj đavoljoj spravi ima neki relej koji javlja gde sam.“
„Kojoj đavoljoj spravi doktore?“
„Pa ovom telefonu. Čim je to Amerikanac smislio to mora da je đavolja sprava! Zato je Matija pametan pa ni dan-danas nije uveo telefon. Ne bi on za džaba bio akademik!“
„Mada jedan drugi akademik kaže da je taj Aleksandar Bel koji je izmislio telefon ustvari bio Aleksandar Belić, i da je rodom iz naših krajeva. Ali da nikako nisu hteli da mu dozvole da patentira telefon dok iz svog imena ne izbriše ono IĆ. Još od tad, navodno, traje protivu Srba zavera… Mada ja mislim da dotični gospodin malo preteruje…“
„Ko? Aleksandar Bel?!“
„Ma ne… Nego naš akademik.“
„To si sad rekao i nikad više! On čak i kad pretera nije preterao – razumeš? O njemu se u mom prisustvu mora govoriti s poštovanjem! On je bio prvi onoga, čega sam ja bio poslednji i to se mora poštovati!“
„Razumem doktore… I izvinite na mojoj mladalačkoj impulsivnosti. (neodoljivom nagonu, rekla bi I.Ž.)
„Hrišćanski je praštati, dete moje. Reci sad, zašto si me tražio?“
„Želeo sam da Vas obavestim da je večeras na Prvom programu gost naš Miloš.“
„Kad?!“
„Pa evo, sad već, za pet minuta.“
„Pa zašto sam ja neobavešten?“
„Je l’ to pitate onako hipotetički, kao i obično, ili stvarno želite da znate?“
„Ovoga puta sam ozbiljan! Da mi vidiš samo facu. Brk je već počeo da mi poskakuje od ljutnje! A i oko ne miruje…“
„Pa Zoran je smatrao da ne bi trebalo da gledate ovu emisiju jer će ona kod Vas izazvati veliki šok!“
„Ona pijandura da tako nešto pomisli o meni?! Pa ja sam čovek na sve spreman. I to svi znaju! Čovek koji je spreman da Tomislava izabere za predsednika Skupštine i organizuje Nike-revoluciju, nije čovek kojeg mogu olako da šokiraju te-ve emisije… Nagledao sam se ja svega u svom šezdesetosmogodišnjem životu! Da mi se dovučeš ovde odmah nakon završetka emisije…“

Sat i dvadeset tri minuta kasnije

Miladin ulazi u stan doktora. Sve je mirno… Sve je tiho. Na televiziji Horejšio još uvek traga za počiniocem nekog ubistva, ali je ton prigušen. Na fotelji sedi doktor, okružen mačkama nepoznatog pola i poznatog nezgodnog broja. Ustav je sada, za razliku od početka priče, na njegovoj glavi umesto na srcu.

„Hm, hm“, zakašljao se Miladin, ne želeći da prepadne doktora. Ovaj je samo blago podigao pogled.
„A, ti si…“
„Izvinite… Zvonio sam, ali izgleda da zvono ne radi…“
„Ne radi. Isključio sam ga.“
„A zašto?“
„Zato što zvoni tako naglo i bez ikakvog upozorenja! Uvek me isprepada bez potrebe. ‘Nećeš majci’, rekao sam jednog dana i isključio sam ga. To isto sigurno izmislio neko iz Amerike, da ljudima skrati život. A još ti za to uzmu i pare. Hm! Šta me pa ti gledaš tako unezvereno“, reče na kraju doktor vrativši se u realnost.
„Pa, dozvolite, ali… Nije mi jasno, šta će Vam taj Ustav na glavi?“
„Kako šta će? Vidam rane!“
„Molim?“
„Šta moliš? Nisam ti ja Amfilohije. Kažem: vidam rane!“
„Ali, šta? Kako? Nije mi jasno…“
„Mlad si ti i zelen da još to shvatiš. Ustav je lekovit i ukoliko ga staviš na mesto gde te nešto boli, ta bol će proći. Nego mani se toga… Zašto si došao?“
„Pa rekli ste mi da dođem?!“
„Jesam, a? Izvini… Ova stvar me potpuno potresla.“
„Izgleda da je Zoran ipak bio u pravu…“
„Ne pominji mi tog smuljivca. S njim ću posebno da porazgovaram. Potresla me činjenica da ste svi vi, a naročito moj odani Miloš, krili od mene da je izmišljen taj internet i te društvene mreže gde svako svakom može da kaže i napiše šta hoće! Shvataš li ti kakvo su zlo te društvene mreže?! Zamisli samo tu mogućnost kad neki izvitopereni um može da dođe na ideju da napiše nešto i o ovom našem razgovoru i da to obelodani svima širom sveta! Još ovaj naš govori tu nešto o kačenju na zidove i o nekim statusima! Šta ima kog đavola da se menja status?! Ja sam predsednik stranke već 20 godina. To je moj status i ne želim da ga menjam do kraja života! A ovi što su neostvareni mogu po tom fejsiju da menjao statuse svaki čas! Hm…“

Trenutak kad je doktor zastao da uzme vazduh Miladin je iskoristio da kaže: „Ali doktore… Nije to toliko strašno…“

„Šta nije strašno?! Au… Pa i tebe su obrlatili tim američkim novotarijama. Ali hajde tebe i mogu da razumem… Mlad si. I lako te je zavesti… Ali kako su uspeli da na svoju stranu prevedu moje odane ljude koji su sprcali toliko godina u svoju stražnjicu i koji me slepo prate bez obzira na to koliko političko-samoubilačkih poteza povlačim?!  To će za mene ostati velika enigma. (iliti zagonetka što bi rekla I.Ž.)… Moramo brzo da delamo, iako to nije svojstveno nama… Ali ovo je izuzetak… Kao što smo radili onog puta sa patikama… Društvenim mrežama se mora stati na put! Društene mreže imaju alternativu! Slušaj pažljivo šta ću ti reći i uzmi pojačaj ovaj televizor do daske, možda neko prisluškuje…“

Upravo u tom trenutku na te-ve programu počinju vesti:

„Poštovani gledaoci, dobro veče. Vi pratite Treći dnevnik Radio-televizije Srbije. Vaše je pravo da vidite sve. A ovo su najvažnije vesti!

– Nakon emisije „Upitnik“ koja je pre nešto manje od sat vremena završena na našoj televiziji, desetine hiljada korisnika društvenih mreža najavilo je povlačenje sa Fejsbuka i Tvitera, pošto je saznalo da čak i doktorova stranka koristi ove mreže… ‘Nekako smo i progutali Cecu na Tviteru, ali sada kada su i neobavešteni počeli da koriste društvene mreže, to je jasan znak da je zanimljivom i bezobaveznom druženju na mrežama došao kraj. Sve će postati legitimno, usporeno i dosadno…’

– I.Ž. je najavila osnivanje udružena Preobraženje mladeži srpske sa ciljem da se mladi koji se „skidaju“ sa društvenih mreža preobrate u prave Srbe i vernike i vrate izvorima pre Kosovskog ciklusa iliti kako bi dotična rekla ‘Pre otkrića Amerike, zemlje tlačitelja i tamnice naroda’…
– Građani Srbije koji nemaju televizore proizvedene u ovom veku neće više biti u mogućnosti da gledaju program Radio-televizije Srbije pošto prelazimo na najnoviju HD i digitalnu tehnologiju tačno u ponoć odnosno za pet, četiri, tri, dva, jedan…
š š š š š š š š š š š š š š š š š š š…