Čije su moje gusle?

Autor

Nikola Marković

Saradnik Južnih vesti.

Godinama unazad, u pozne decembarske dane, na rešetkama ispod kojih se žari ćumur, kod prijatelja iz Niša, starinom Hercegovca, pripremam pastrmku za Svetog Nikolu. Pa se posle treće loze, sada već ritualno, sa zvučnika himnično začuje tragična ljubav Jelene Savojske, spevana uz gusle.

Legenda kaže da su se pre skoro 830 godina Stefan Nemanja i Fridrih Barbarosa u Nišu sreli uz pojanje praćeno zvucima konjske dlake rastegnute na rezonantnom javorovom drvetu.

Ne znam da li se susret završio kao što se obično, kada reš pastrmke prelivam marinadom, završi susret pomenutog prijatelja i mene, ali je Barbarosa godinu kasnije skončao u reci.

Sa pomodrelim rukama od zime, i obrazima rumenim od loze, dok prebiramo po parčetu koje se raspalo sve uz komentare: „Manje bosiljka sledeći put“, trudimo se da ispunimo prošlogodišnje zahteve onih koji ribu kušaju na trpezi.

A pesma spevana o odlasku princeze Jelene među Mletke, pomeri se već na ličke dvostrune gusle ili epske pesme o Kosovu, metodom autopleja na Youtube-u.

Tako mi, do kasno u noć, slavu proslavimo i pre nego što zaštitnik moreplovaca dođe na kalendar. Jer kad za sto, dan-dva kasnije, sednu svi, jedući već hladne pastrmke, nama ne bude ni do priče, ni do hrane. Tek do poneke čašice.

Slavski razgovori imaju isprogramirane narative. Nakon pohvale predjela, ocene da li je rakija dobro odstojala i laganog kafanskog miksa Trio Gušta, kad glavno jelo dospe na sto, menjaju se i teme. Proporcija glasi – što više pića, to više Vučića.

Pa, razume se, dođe i do toga kako je bilo u drevna vremena. Vrte se na toj slavskoj ploči priče o starim Slovenima, ustancima, ratovima, ali se finale obavezno preko priče o raspadu Jugoslavije zakuca u aktuelnoj vlasti. I uvek tako.

Ministarstvo kulture Srbije, nakon što se pevanje uz gusle našlo na UNESCO listi zaštićenih srpskih nematerijalnih dobara, ratuje saopštenjima sa braćom Crnogorcima. Držeći se starog balkanskog pravila čiji je veći, i Srbi se i Crnogroci ovih dana natežu čije su gusle. Na momente se umešaju i Albanci sa „ajde da ga merimo“ argumentom.

Ovi su se, i sa ove i sa one strane, u svojim bajkama toliko razmaštali, da me podsećaju na onu priču o čoveku koji se seća svog rođenja.

„Nosi me majka iz porodilišta, gledam trešnje u dvorištu, crvene se, jedu mi se, a ne umem da kažem.“

Takva je mantra svih ovih besnih lažova što bi da nas po svaku cenu zavade. Niti ko mari za gusle, niti ko za pesmu. Samo za svoje dupe usijano od trona, što ga brane bajonetima u tuđim rukama.

Bez namere da ulazim u priču da li su se crnogorske gusle nekada pisale kao srpske, samo bih da primetim da kao rođeni Kotoranin, prebivalištem Nišlija, poreklom Srbin iz Krajkovca podno Jastrepca, praporeklom Srbin iz Crne Gore, prapraporeklom opet homo sapiens, ove godine dok mešam limunov sok sa belim vinom, onako kako sam u detinjstvu učio u Herceg Novom, sada na Balkanu, sa prijateljem Nišlijom iz Hercegovine, ni gusle više neću moći da slušam, a da ne pomislim na njih.

Na one što su nam obezvredili sve. Tradiciju i muziku i veru u ljude i solidarnost i poeziju i istoriju i budućnost.

I što još jedino znaju da pale narode, gladeći se po lihvarskim stomacima, sve međusobno zovući se kumovima.

Gusle pevaju o junacima.

Iza ovih neće ostati ni epitaf.