Julijan Djupon i druge priče

Autor

Nikola Marković

Saradnik Južnih vesti.

U onim razgovorima sa taksistima, gde svako od nas ima stav, najpre o anticiklonu koji nailazi, a potom i o monsunskim kišama na vlasti, koji periodično poplave taman izgrađen temelj države, može se ponekad čuti i koja pametna, o navikama grada i njegovih današnjih generacija.

Baš sam nedavno, sa jednim promućurnim gospodinom, (kom je taksi samo privremeni posao, dok ne stane na noge, iako u Srbiji svi stajemo na noge u proseku jedan životni vek) razgovarao o tome kako su Niš preplavili ugostiteljski objekti, menjačnice i kockarnice.

A Nišlije i dalje niti imaju novca, niti sreće, a još manje gde da izađu u provod. Pa sam mu napuštajući vozilo, poželeo da što pre stane na noge. Čuo sam još kako mu je sledeća adresa kafić koji nosi ime po uvaženom arhitekti, ruskom izbeglici i niškom zetu.

Onda na trenutak, razmišljajući o tome da nam se na proslavi veka pobede u Velikom ratu, u Parizu predsednik našao na magarećoj klupi, isplovim prema prošlosti, u vreme kada smo još umeli da imamo i poštujemo saveznike. I u dane kada smo po uzoru na saveznike, stvarali identitete kroz književnost, umetnost i arhitekturu, ne znajući da će nam ti uticaji kasnije postati neotuđivi deo identiteta.

Pomenuti je arhitekta iz Odese, nakon što je u Nišu našao utočište od Crvene armije, svojim modernim arhitektonskim bravurama, oplemenio grad Niš, ispisujući mu po fasadama svoj pečat. Poštujući svoje saveznike, Britanci su tada finansirali izgradnju doma za ratnu siročad, a Rus, Julijan Djupon ga projektovao.

Osim danas poznatog Engleskog doma, Djupon je projektovao spomenik na Čegru, koji je u kreiranju nacionalnog identiteta i slobodarske vizije, jedan od najznačajnijih na jugu Srbije. Nadogradnju sprata katoličke crkve, Učiteljski dom, kao i kuću trgovca Milorada Vasića u kojoj će kasnije biti smeštena izdavačka radna organizacija „Gradina“, takođe je projektovao Djupon.

Da se nije pre koju godinu, u još jedan od njegovih arhitektonskih poduhvata, uselio kafić sa Julijanovim imenom, malo bi ko ovo ime uopšte i doznao. Bez obzira na to što je Djupon Nišlijama modernizovao grad.

Da se na Vasićevu kuću nije nadovezao tržni centar „Forum“, malo ko bi uopšte i znao da je Niš, dvadesetih godina imao zastupnika „Forda“ i predstavnika fabrike piva i leda, a koji je iskao kuću u stilu akademizma.

Malo ko to zna i danas.

Niš se, sudeći po kućama zemljoradnika Ranđela Milenovića, palata trgovaca Andona Andonovića i u holokaustu stradale braće Nisim, poprilično modernizovao u pravcu secesije i neoklasicizma, u međuratnim godinama.

Sve pomenute kuće, uočićete u nedeljni ili praznični dan, ako lagano, nepognute glave, prošetate Obrenovićevom ulicom, među starijim Nišlijama poznatoj i kao Pobedina. Kuće trgovaca, zanatlija, lekara, rentijera, bankara…

Dok je Beograd ispisivao najbogatiju epohu u arhitekturi, postajući pritom i muzej slobodnog zidarstva na otvorenom, i po niškim se sokacima tu i tamo iscrtavao pokoji masonski simbol. Makar oni, poznati profanom svetu.

Tako se na pomenutoj palati Andonović, ali i u bareljefu niške pošte, može videti Merkur, bog trgovine koji uživa u životnim blagodetima i bogatstvu, držeći u jednoj ruci žezlo sa upletenim zmijama (kaducej). Andonović je, uzgred rečeno bio i osnivač rotarijanaca.

Svoje su međunarodne povlastice uživali i oni koji su poput Đorđa Vajferta u prostorijama današnje gradske kuće u kojoj „stoluje“ gradonačelnik otvarali banke i oni koji su umeli da unovče ćurčijski zanat i modu. Niški su se uticajni ljudi neretko bavili i dobročinstvom, a neke od njihovih kuća, poput Zadužbine Đoke Jovanovića ostale su kao svedoci takve epohe.

U takvom ambijentu, čak i da je među imućnima bilo onih koji su tu bili poze radi, logična posledica bila je najpre ugled u svom društvu, a potom i van granica grada i države.

Kako ovu priču, na kraju, ne bih ostavio bez poente, ne insistirajući na tome da li je Aleksandar Ujedinitelj bio u nekoj od loža, ispada da se u godinama posle Velikog rata, ozbiljno vodilo računa o diplomatiji. I iznad i ispod površine. O ugledu u društvu takođe.

Kada se jednom nađete u Nišu, i iz dvorišta Učitelj Tasine škole pogledate Učiteljevu bistu u oči, skrenite pogled blago na desno. Tamo, u toj oronuloj kući što će se ukazati, nekada je živeo jedan od najznačajnijih arhitekata grada na Nišavi.

Kafića da nije, grad bi ga potpuno zaboravio. Kao što je zaboravio one koji su ga kreirali. Počev od poljoprivrednika do akademika.

Danas bi, bez sumnje, taj nesretni Djupon važio za stranog špijuna. Trgovce i zanatlije smestili bi na proizvodne trake i u šank, a pesnike i slikare okovali u lance.

„Spojiti uljudnost sa ponosom pravo je majstorstvo“ citirao je taksista onomad Šopenhauera.

To što se trenutni establišment jedva dokopao publike na proslavi Dana primirja, verujte mi na reč, ne govori mnogo o Srbiji. Srbija je o svom ugledu znala da vodi računa.

Ali su njeni titani i atlasi u međuvremenu izgubili i ljudskost i ponos. Okupirajući u njoj sve što je vredelo. I umetnost i crkvu i zdravstvo. I istoriju.

„Filozofe su već strpali u taksi“ zaključio sam. A onda još dugo razmišljao o tome ko će pre stati na noge. Šasijom okovani filozof ili Srbija.

Ili je to neodvojivo.