Krematorijum razuma

Autor

Nikola Marković

Saradnik Južnih vesti.

Nekako sam se potajno nadao da će nakon što rasprodaju sve šume, izvore i rude sumanuti likovi iz vlasti makar asfaltirati Srbiju, pa da od nje nastane veliko parking mesto za svemirske brodove, kad nas napokon osvoje inteligentna bića iz druge galaksije.

Kada sam kao učenik gimnazije, radeći preko studentske zadruge u dvorištu neke propale firme čistio okolinu od korovskog rastinja, direktori u stečaju radovali su se vinjaku koji tog dana stiže u preduzeće.

Drug i ja smo za to vreme natovarili čitav kamion posečenog drveća, po vrelom avgustovskom danu. Onda nam je jedan od tih šefova smene rekao da dođemo sutra, da odvezemo drveće na đubre. Nismo slutili da ćemo se, tog sparnog letnjeg dana, obreti na gradskoj deponiji. Još manje smo uviđali da firma koja nas je angažovala zapravo želi da građevinski šut kamuflira prirodnim materijalima, kako bi izbegli taksu na deponiji.

Nakon što smo ispraznili sve ono što smo mi utovarili u kamion, saopštili smo kamiondžiji koji nas je dovezao da smo završili naš deo posla. Jedna žena bez oka je obletala kamion, tražeći nešto korisno.

Dalje, prema Novom Groblju, eksplodiralo je na deponiji nešto što je podiglo gusti dim. Mešao se sa mirisom tona ugnjilih kajsija.

Sa gomile je dečak prebirao one koje može da pojede. Gledao sam kako iznad nas preleću vrane i gačci, noseći u kljunovima sjajne predmete.

Majica mi je pustila boju i ofarbala vrat. Onda sam pomislio šta bi se dogodilo kad bi sve ono đubre sa deponije najednom zahvatio požar. Na sreću, nije se dogodilo, pa sam već krajem avgusta, stežući „prljavo“ zarađeni džeparac, sunčao čelo nadomak Dobrote.

Povela se ovih dana ćakula da će se u Nišu praviti spalionica regionalnog otpada. U gradu koji već godinama prednjači po zagađenju, grejući se na sumnjiva goriva, stare gume i prerađena ulja, diše se na škrge. Doslovce.

Parama su se i Zapada i Istoka niške vlasti odlučile da grade krematorijum za otpad. Za dobar tal, retko ko vodi više računa i o zdravlju i o svesti. Preduzeće u stečaju, onomad se radovalo paketu vinjaka, dok su ispod žita nadmudrivali sistem sitnim dosetkama.

Država u stečaju ovih dana doseća se raznih metoda, na uštrb života svoje dece, da uhlebi sve svoje poslušnike i sebi ispuni alave hirove.

Dok svet razmišlja kako da reciklira i plastiku i ideje, upravitelji naše države od zemlje, u kojoj kad pljuneš rodi nešto, prave deponiju.

U Nišu se katkad upotrebi jedna narodna umotvorina, okarakterisana kao psovka, koju bi čovek u afektu izgovorio. Ona kombinuje oblik prvog lica jednine prezenta glagola spaliti, sa zamenicom vi u dativu (ili bez njega), enklitički oblik zamenice njega i imenicu majka opet u dativu.

Ujedam se za jezik kad god pomislim da će ovaj grad koji je izrodio i Konstantina Velikog i Todora Stankovića i Duška Radovića i Branka Miljkovića, postati regionalno smetlište.

Opet mi naleti da opsujem kad shvatim da će Niš sve to oćutati, dajući glasove onima što će u planinskim vilama piti nešto skuplje od vinjaka i gledati kako nad gradom narasta klobuk otrova.

Palili su onomad dokumentaciju, zašto da nam ne spale i razum.