Novogodišnja sarma bez kupusa i mesa

Autor

Nikola Marković

Saradnik Južnih vesti.

Praznične dane, kad je stomak masu pun, a džepovi i duša praznjikavi i ove godine probao sam da provedem egoistično puneći baterije za izbornu 2020, koja će nas i de facto i de jure ubiti u pojam.

Iako sam se u niški asfalt utisnuo toliko da sam postao njegov sastavni kamičak, volim da kažem da mi katkad u Nišavi fali malo soli. Zato se, pretežno zimi, otisnem u rodnu Boku Kotorsku, gde mi gotovo nema svojte, nego samo more i ja.

Poslednjih nekoliko godina putujem preko Albanije, ignorišući pitanja “Šta ćeš tamo druže je l’ si normalan?“ I stižući u Herceg Novi 4 sata ranije i 5 puta odmorniji.

Dok se za jug Srbije ovih dana uglavnom čulo zbog nesrećnika koji makazama leči svoje psihopatske frustracije, malo ko i zna gde se na toj mapi nalazi Kondželj, Visoka, ili Kastrat.

Za lov su na manijaka, izvesno, pozajmljeni i kamioni za asfaltiranje i mašine za čišćenje snega.

Poneko je još i čuo za Đavolju varoš verujući da tamo osim đavola više niko i ne živi. A narod se tamo, od besa i jeda što hodi nečišćenim stazama za šumokradice, lagano i pretvorio u zlurade đavole kojih se sete tek pred izbore.

Stavi li se na kantar put od Niša do Merdara sa Via Militarisom, rimski put bi ga ušio po kvalitetu čak i vekovima kasnije. Dvokolice su ipak zamenili BMW-i i Mercedesi, ali put ka najsvetijoj tački srpstva ponajviše liči na kamenolom.

Administrativni prelaz, taj eufemizam za granicu koja se poput tvrđavskog bedema izdiže na Merdaru, u dane blagdana malo se sporije prelazi sa one strane. Ipak, ako putuješ ka jugu, za par minuta si na toj miloj truloj štuli srpstva, gde te doduše dočeka zastava crvene boje, sa orlom raširenih krila u zift crnoj boji.

Osim zastave neke treće države koja nije ni srpska, a ni onog Kosova sa zvezdicom, bude ti čudno još nekoliko hipernacionalnih simbola, ali ipak prvo primetiš put. Ravan, asfaltni put, sa dve trake. I za svega nekoliko sati obreš se u Skadru, gde već počinju palme, mirišu mandarine i vazduh se piše mediteranskim fontom.

Kako rekoh, povratak je preko Kosova malo veći izazov jer se u novogodišnje dane može desiti najezda gastarbajtera pa se na granici (dozvolite mi da je tako zovem jer ima carinike, graničnu policiju i kolone automobila) čeka po 4,5 sati. Zato se odlučiš za klepetanje montenegrinskim drumovima, gde na svim naslovnim stranama buja rat, ali su makar drumovi solju poštrapani.

Nakon što preveslaš Kanjon Morače ili vijugavi Durmitor, pređeš još jedan prelaz što se učvrstio since 2006 i zakoračiš na tlo Srbije, dočeka te Kopaonik kao šlag na torti.

Kad posle 9 sati vožnje od primorja naiđeš na taj prirodni bastion, znajući da si već preživeo nekoliko ratova serviranih iz smradnih redakcija, dočeka te, jelte, poslednji izazov.

Tada dozoveš pameti da je glavna magistrala, što preko Jošaničke banje vodi do Blaca, u najtoplijoj godini otkako postoje meteorološka merenja, tek za nijansu prohodnija od Albanije iz 1915.

Pa ti od besa naiđe da opsuješ, ali više ne znaš ni koga. Znaš samo da je ispred tebe sneg do iznad točkova, da su kolotrazi zaleđeni i da ti je umesto psovke korisnija molitva. Makar dok se ne spustiš do Brusa.

Kada te pred kraj neki od naprednih murala sačeka u mestu gde još jedan lik manijači žene, poželiš da se anesteziraš i prespavaš ovu prestupnu, gde je taj dan više samo još dan za laži, bezumlje i budale.

Na stolu te, konačno, dok prevališ srpske puteve, dočeka hladna razmotana novogodišnja sarma u kojoj je neko već pojeo unutrašnjost. Pa još kad zagori dok je podgrevaš, jasno ti je šta možeš da očekuješ.