Pola veka škole Branko Miljković
Bilo je dana u kojima dok sipi kiša po simsu tražim izgovore kako da ne pređem tih tristotinak koraka od svoje nove zgrade do škole, koja je nosila neko drugo ime. Meni, u tom dečačkom iskustvu potpuno nepoznato. Jednu sam primorsku školu, kao osmogodišnjak već morao da napustim, a ime Branka Miljkovića, vezao sam najpre za građevinu pored koje sam prošao na svom doseljeničkom putovanju iz Herceg Novog u Niš.
Isprva sam mislio da je Branko Miljković mnogo više škola nego što je pesnik. Iskren da budem, tek sam na prvoj proslavi dana škole, kada je neki tamo Uroš, ne znate ga vi, recitovao “Jedan maleni cvet“ saznao ko je taj Miljković.
Saplitao sam se nespretno o svoju potrebu da progovorim ekavicu, a dečija srca slala su i neodmerene podsmehe i neskrivenu podršku. Jer takva su deca. Slobodna.
Ne znam kako se i u kom tačno trenutku dogodilo da sam preko noći postao ponosan što sam školarac baš te, a ne neke druge škole. Mi smo u naše vreme, kao petaci, duvali na školskoj torti trideset svećica, baš onoliko godina, koliko je meni sada.
A ta riznica mladosti se, evo, već usudila da zakorači u drugu polovinu veka.
Pedeset godina je kako ta škola ima moć da decu preobrati u zrele ljude, a da im ne otme srce i ne otrgne ih iz večne mladosti. Jer starenje je, kako kažu, neminovnost, a odrastanje stvar izbora.
Tu ustanovu sam, malo kasnije već smatrao tvrđavom u kojoj sam gradio svoja prava drugarstva i večna savezništva. I kad smo hvatani kako prepisujemo. I kada smo pesme Jove Zmaja učili napamet. Čak i onda kada smo krišom virili u stranice prašnjavih crvenih dnevnika kojih više nema.
Našale se naše ambicije sa nama, pa je dvadeset godina kasnije i meni smešno kada sam se kao takmičar na fizici, matematici i biologiji sebi zaklinjao da ću poći putem prirodnih nauka. A onda jezičkim smerom u Gimnaziji i književnošću gradio svoje dosadašnje puteve.
To samo znači da sam, čitajući jednačine sa dve nepoznate, ja tumačio ljubav nastavnika koji su se vodili onom – “Non scholae, sed vitae discimus“. Pa su mi književničke pute, sem Dostojevskog i Crnjanskog, gradili i periodni sistemi elemenata u hemijskom kabinetu i Mađarske igre Johanesa Bramsa. Tim su nas prvim koracima, kulturi i umetnosti, jednako učile i lekcije o Njutnovom zakonu i jedro, mitohondrije i citoplazma.
Na časovima geografije, sećam se, crtao sam kosu jedne plavooke devojčice u koju sam godinama kasnije, ispostaviće se tako, ostao zaljubljen. Pa sam možda, zanesen i prespavao glavni grad Indonezije, ali sam, verujte mi na reč, tamo dobro naučio šta znači biti dobar čovek.
Načujem, katkad, kada na ulici sretnem nešto preostalih nastavnika koji već plove po svojim srednjim godinama, a mi ih pamtimo kao najmlađe, da je i škola još uvek sva takva. U bojama tolerancije. I humanosti. Da miri tradiciju sa inovacijom. Pa mi kad prođem pored murala Branka Miljkovića, čiji me stihovi uvek vraćaju na razmišljanje o večnim temama, nekako gordo zaiskri u očima.
I onda sebi u bradu, do kuće sričem – da, Branko Miljković je veličina. I kao pesnik. I kao škola.
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
Komentari
7Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Ehhh… A ja bio đak isturenog odeljenja u naselju C. Zvezda, 1975. prvi razred, Titov pionir. Za bilo kakvu prigodu išli smo do matične škole na Trošarini. Lepo, bezbrižno vreme kada su se učitelji i đaci POŠTOVALI.
Dvorište škole ,,B.Miljković“ na Trošarini postalo parking! Danju za nastavnike, a noću za vlasnike vozila iz okolnih kuća! Deca nemaju gde da potrče!!! Osim ako ne plate trening na ograđenom terenu…
TA skola je imala reflektore na sportskim terenima pre stadiona u Cairu! I danas pamtim gde smo mi djaci sa nasim roditeljima radosno kopali kanale za kablove. Ogradu je vario moj otac, otac mog druga je farbao. Svako je doprinosio koliko je mogao i svi smo mi znali da je to NASA skola. A jos je i Branko mojoj majci bio drug iz detinjstva…
Škola oronula, a dvorište prepuno smeća i zapušteno! Pola školskog postalo parking!? Mogli bi da se ugladaju malo na o.š. ,,Ćele kula“ – u dvorištu niti jedan papirić i nema automobila. Dve susedne škole – dva sveta! Nebo i zemlja. TAČKA
Vratite školsko dvorište deci! Zabraniti ulaz automobilima na zelene školske površine! napreDNO
Nekada su nama kao deci vikali idite u školsko pa se igrajte dok smo igrali fudbal na ulici a sada je školsko rezervisano za nekog drugog. Ogradili su onaj teren i od njega napravili kavez a tereni se iznajmljuju zarad ostvarenja prihoda koji ide ko zna kome. Da su škole privatne pa da razumem takvo ponašanje. Muka mi je od ovolikog neverovatnog napredka.
Svaka čast