Suze sina razmetnoga
Bežeći od pretvaranja najveće savremene srpske tragedije u neukusni vašar mediokriteta, sklonio sam se u nedelju u tvrđavski rov, nadomak Vidin kapije. Noć me je, na nesreću, zatekla u Tvrđavi.
Ceo predizborni performans koji se odvijao u zakulisju i pod izgovorom obeležavanja 20 godina bombardovanja, nažalost sam, čulom sluha, pratio odatle, ispaljujući strele u prethodno postavljenu metu. Misleći na sve one koji su tada nestali.
Nije moglo da bude više od šest popodne kada je prijatelj pokušao da uđe u Tvrđavu, u nameri da nam doturi zalihe hladnog piva. Policija ga, razume se, nije pustila.
Kada se, koristeći sporedne ulaze, konačno promuvao do nas, shvatio sam da ćemo, ukoliko iz Tvrđave krenemo sa lukovima i strelama rizikovati da nas optuže za pokušaj atentata. Zato smo se do krajnjeg sumraka podsećali ratničkih dana detinjstva, kada smo svi želeli da budemo Indijanci, a retko ko kauboj.
Dan ranije niški trg ušminkan je za dolazak državnih zvaničnika. Čini se da niko nije dojavio namučenim prekovremenim radnicima gradske čistoće da, ni pod najjačim pritiskom šmrka, ne mogu da se operu mračne biografije i krvave ruke onih što su nam kreirali prošlost. Uprkos tome, oni su do u zoru pokušavali.
Neuspešnost pranja krvavih ruku, vladajuća je fela probala da nadomesti gašenjem svetla čitavom gradu. Valjda kako im glave ogrezle u strasti i pohlepi ne bi izašle na vidokrug onima koji su u Šumatovačkoj ili Duvaništu izgubili svoje bližnje u surovom poduhvatu NATO-a nakalemljenog na neosnovano kurčenje Miloševića i njegovih saradnika, među kojima je, gle čuda, bio i naš današnji predsednik.
Metodu zastrašivanja sopstvenog naroda odavno su usavršili svi koje na vlasti više održava strah nego ljubav. Zato je da ugođaj bude potpun, negde oko osam, ravno dvadeset godina od kada je Esmeralda pala sa konja, gradom zaurlala sirena za početak vazdušne opasnosti, praćena zvukom bombardera.
Kada je vaskoliki svet, što je ispred užeglih autobusa oduživao svoju ucenjenu glavu, potpuno obamro od straha, pripremljen prethodno propagandnim sricanjima sa pamfleta, Dodika i patrijarha, usledio je jeftino-patetični licemerni govor koji je valjda imao za cilj da nam umesto sociopatske mašine predstavi čoveka od krvi i mesa.
Obraćajući se heroju, demineru, koji je u ratu izgubio obe ruke čisteći mine, predsednik Srbije je, okvasio obraz uz napomenu da on ima pravo da plače.
Pitam se, u toj večeri, dok razmišljam o svojim Nišlijama, najpre, kako je neko u toj noći mogao da izvadi alatku i pomokri se po Ulici Anete Andrejević gde je stradalo sedmoro Nišlija.
Potom se, kada smo kod ispuštanja telesnih tečnosti, pitam još i čime je predsednik zaslužio svoje pravo da plače.
Da li se kao biblijski razmetni sin, pokajao za svu svoju alavu prošlost ili se, pojevši svoju poslednju žrtvu – sopstveni narod – nije uzdržao od krokodilske suze?
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
Komentari
5Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Govor mržnje!
Ne mogu da verujem da ovako mlad covek bude pun mrznje. Trebao je bolje da cuje govor Patrijarha i malo razmisli o njegovim recima.
Svakom po zasluzi.
Vi sendvičari, bolje i ne zaslužujete
zamena teze, govoriti istinu nije mrznja