Da smo mi nacija kakva treba da budemo, a nikako nismo, bio bi snimljen film “Nadežda iz Pirota” o državnom trošku, o njoj bi se pisale monografije, Opšta bolnica u Pirotu nosila bi njeno ime, najbolje (ali stvarno najbolje) studentkinje medicine bile bi vlasnice njenih stipendija i diploma sa njenim likom.
To nisu mali narodi već neke zemlje koje imaju manje stanovnika nego neke druge, i slute da se kroji neka nova, druga prošlost. Ima li tu naše, „male“ budućnosti?!
Dan 16. januar 2022. ostaće zabeležen po tome što su građani imali priliku na „vežbaju” neposrednu demokratiju, na čemu im je tik po okončanju referenduma čestitao ni manje ni više nego Predsednik RS sa proširenim ustavnim ovlašćenjem – saopštavanjem rezultata referenduma. Ustav beše de facto promenjen odmah po okončanju procedure za izmenu istog.
Aca je bio realni lider jedne subkulturne scene ovog grada, zračio je optimizmom, ukusom, pravom merom, dovitljivošću i srčanošću. Ne mogu naći pravu paralelu, ali njegov Zombi je otprilike za Niš bio ono što je CBGB bio za Njujork. Tačnije, mogao je biti, da je Aca ostao živ.
Pred dolazak 2022. godine pozivam vas na veselje sa čašom vina visoko, za zrelost uzdizanja i uviđanja našeg, za sve naše Karijatide, koje nas na videlo ovog sveta donose i dalje nose.
„Društvo je patološki podeljeno. Te podele su neverovatne. Jedna od mojih misija po povratku (…) i jeste da radim na tome, da makar u oblasti kojom se bavim, te podele ublažim.“
Režim doživi „epifaniju”, uvide nakaradnost „tamo nekih zakona”, koji bi, da nije bilo sveopšte pobune, glat’ prošli u „predstavničkom domu”, sa ili bez javne rasprave. Ma, kakva „rasprava”, a naročito „javna”, nismo mi u kafani, u ime naroda saopšti napredno-radikalski narodni opunomoćenik.
Pročelje dvospratne kuće u Ulici Maksima Gorkog zeleni se na suncu. Poput žive ograde od betona. Nekadašnja slave građanske klase sada već blaženopočivše kraljevine kruni se sa nje zajedno sa malterom fasade. Kao da se naslage istorije skidaju jedna po jedna, ostavljajući golo telo istine o porazu jedne ideje i pobedi druge.
Ovih dana, sve češće se provlači ideja da lokalne medije, pošto su ozbiljno i stalno pod pritiskom sadašnjeg režima i teško žive, treba jednostavno ugasiti i to tako što će njihovu ulogu da preuzme neki nacionalni građanski orijientisan medij.
Kriminal, očigledan, sveprisutan, prolazi na zeleno. Pametne kamere su to. Znaju i da zažmure kad treba.
Pitaju me u poslednje vreme ljudi: “Što više ne pišeš kolumne na Južnim vestima?“
“Otupilo ti se pero, Markoviću“, doda poneko ko me bolje poznaje. “Otkako si pustio kosu, nisi više bez dlake na jeziku?“
Živimo u vremenu bolidnog nagovaranja, zlobnog ogovaranja i siktave mržnje, koje je uzgred i vreme ogoljene propagandne reklame. Živimo u vremenu terorističkog govora, koji više nije samo govor portparola terorističkih organizacija, nego ga ima svuda i na svakom mestu.
Ima još mnogo razloga za stručnu raspravu o ideji koju ste ponudili. Još više ima stručnih ljudi u ovom gradu, koji bi rado ukrstili argumente o tim idejama. Jedino nema puno prilika za tako nešto, a plašim se ni dovoljno volje da se ti argumenti uvaže.
Najmanje 300.000 evra prihoda godišnje po nivou. Za Kalču bi budžetski prihod, samo od doprinosa za uredjenje građevinskog zemljišta, bio oko 1,8 milijardi dinara. 20 obdaništa, 30 km nove kanalizacione mreže, jedna pošteno prodata fabrika u privatizaciji.
Za one koji poštuju učiteljicu života, prava mera su poštovanje i ljubomorno čuvanje zakona i institucija. Tada, ako nekada i popijemo koju više, sigurno nećemo sesti za volan sve pevajući i udarajući nogom po gasu.
Kad se svi skupe, došla bi i gradonačelnica, postavljenica i templarica ogrnuta svečanim belim čaršafom sa crvenim križom i templarskim mačem u ruci, kao krilcima anđela ili već krilcima kakva ko misli da joj pristaju, da preseče sve nedoumice i da znak za početak. Neophodno je da tu bude i počasni stanovnik naše varoši, gosn Sima Spasić, nosilac zlatnog megafona i ekspert za selekciju novinara koje treba nabiti na kolac, a koje samo umlatiti jer su izdajnici koji ne poštuju Boga na zemlji – velikog vođu.
Za trapavo pitanje „Imaš li muke sa padežima kao ljudi sa juga Srbije?“, što se jedno vreme sa instagram profila Filološke gimnazije rugalo pameti svakog kome se posrećilo da se rodi ispod Bubanj potoka, pa sve do Trgovišta, nipošto nisu odgovorni učenici.
U istoj rečenici, pominju se u trećem licu, kao klasa poređenja, “ljudi sa juga Srbije”. Neizbežna implikacija je da “ljudi sa juga Srbije” ne spadaju u govornike srpskog jezika, ili bar nisu neko kome se projekat unapređenja digitalne pismenosti obraća. Oni su treće lice, primer nečeg nepoželjnog.
Svaki oktobar, otkad sam počeo da se razumem u datume, mi je ovakav. Posle 14. oktobra, pa sve do Svetog Luke okrenut je stradalima u Dragincu, Kraljevu, Šumaricama. Ispunjen vajkanjem, tugovanjem, prebrajanjem, osvrtanjem, propitivanjem sebe, vrebanjem svojih jeretičkih misli koje traže da izađu van …
U onoj starinsko vreme k’d Niš iskaše da zabatali turski adeti i stane jevropejski varoš, mloge gazdinske i čorbadžiske kuće dovedoše elektriku u kuću. Zasijaše sijalice, ubavinja i lepotinja. Gazda se fali u drustvo, časti kafanu i vika: „Braćo, priznavam, koštalo me je, neje da neje, al’ pa si mislim na ovaj moj pamet, jed’n put se živi a merak cenu nema.“
VladicaKoliko ja vidim Niš će dobiti još jedan ginisov rekord po građevinskim radovima.
Novi pokušaj Ministarstva da završi Studentski dom u Nišu započet još 2009. godine
Čitalac
