Mitska priča o Pandori i njenoj kutiji počinje odmah nakon jedne veličanstvene pobede čoveka nad bogovima. Prometej, koji im je ukrao vatru i podario je ljudima uz ostala znanja i veštine kako bi srećnije živeli, imao je i svog brata, Epimeteja, koji i nije bio baš toliko čvrst karakter i oprezan kao on. Iako ga je upozorio da ne prima nikakve “darove“ od bogova jer je znao da će im se sigurno osvetiti, Epimetej ipak nije mogao da odoli prelepoj Pandori i njenoj zlatnoj kutiji.
Pravo je „čudna” stvar. Kažu: „dva pravnika, tri mišljenja”. Zašto je to tako? Zašto je pravo toliko podložno različitom tumačenju? Prost odgovor bi bio: Zato što oni koji ga tumače imaju različite interese!
Celo leto ide zborenje po Srbiju, k’ko će se zbira Krizni štab. Te će se zbira, te se neće zbira, i takoj dok se oni nakanjuju, Srbija iskoči “ inkubator“ za koronu.
Da se razumemo, delim radost porodice niškog funkcionera što je život spašen. Samo tako bi i trebalo da bude. Helikopterom, avionom, brodom, kako god i koliko god da košta. Ali ne samo za SNS porodice. Nikako ne da ostale bolnice budu bolnice za sirotinju, da se ljudi boje i imaju osećaj da u njih odlaze da umru. Bio taj strah osnovan ili ne. Mi ništa ne znamo.
Ovo je i četrdeset šesti dan posle kobne letnje kišne večeri u kojoj je na pešačkom prelazu u Marijane Gregoran na beogradskoj Karaburmi pod točkovima pomahnitalog automobila smrtno stradao devetogodišnji Stefan Balić. On danas neće poći u školu. Drugari mu se neće obradovati.
S novim motom „Don’t stop the music“, Letnji pijanistički festival u Vranju, „Piano Summer“ održao je ovog avgusta, u osmoj godini postojanja, svoje šesto izdanje. „Ne dopuštajući muzici da stane“ ni u ovo vreme još neizvesnog potpunog oporavka od teške, godinu i po dana duge pandemije, ova vredna umetnička manifestacija se već od preseljenja iz Ohrida u Vranje, 2015, a na radost ovdašnje publike željne muzičkih događaja, i ovog puta pokazala kao redak primer uspešne decentralizacije domaće kulture.
Dana 11. avgusta 2021. u jutarnjim časovima na televiziji Prva Ministar za brigu o porodici Ratko Dmitrović (RD ili „Rađaj Decu”), sa zabrinutim izrazom lica izjavi da je u 90 odsto slučajeva presudna uloga žene u borbi protiv negativnog prirodnog priraštaja. Emisiju, koja je inače dostupna na Jutjub kanalu, prati pompezan naslov „Šta mi njima još da damo da rode treće dete?”
Ljubezni Golemi brate, pisujem ti ovoj pismo k’ko na staroga kardaša i iskam ništo da ti se molim. Ti ubavo znaješ da se mi od’mno poznavamo, još iz onoj vreme k’d mi se nezvan uvuče u kuću i poče da mi brojiš zalčiki, da mi talaškaš po šlajpik, da mi vospitavaš decu s’s rijaliti silikonke.
Koliko je najnovija reciklaža devetnaestovekovne ideje nekolicine levičara sa ovih prostora o balkanskoj konfederaciji, koju sada promoviše trojka Vučić – Rama – Zaev kroz političku platformu „Otvoreni Balkan“ sjajna za Srbe, dovoljno govori činjenica da je ona bila osnov politike Kominterne prema balkanskim narodima i državama sve do 1948. godine.
Politički virus koji je više puta izmutirao otkako je pod pritiskom evrokomesarijata napustio svoje prvobitno radikalsko stanište i pronašao novog domaćina prenosioca – srpskog naprednjaka, godinama je pretio da će svojim brzim menjanjem domaćina uspeti da zarazi čitavu populaciju. Da je u tome pretežno i uspeo svedoči nivo političke i svake druge kulture kod stanovnika današnje teritorije Srbistana.
Davno (još kad su malinare bolele ponižavajuće cene malina) prestao sam da se pitam da li je moguće da narod Srbije ne razume ono što je stara adžika Dobra Trenina pre tolikih decenija odlično razumela: Da je „naš bakaluk najbolji“. Da je caka koja je osnov svih zdravih svetskih ekonomija lako objašnjiva – ne sme se dozvoliti propadanje stotina, hiljada, deset hiljada dobrih srpskih domaćina samo da bi nekoliko bahatih gulanfera pohodile noćne polucije zbog „vrtoglavog i nezaustavljivog razvoja“ njihovog nakupačkog, mufljuskog biznisa. Ili to ovaj narod ne kapira ili ga zabole uvo. Ili to ne kapira neko ko je plaćen da bolje kapira od naroda. Ili i njega zabole uvo.
Početkom jula 2021, a da se još nisu ni stišale strasti oko Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (ZPP), kao grom iz vedra neba odjeknu nova vest. Naši “parlamentarci” pripremaju autentična tumačenja triju zakona.
Poslednja dekada maja i prva dekada juna ove godine ostaće, verujem, zlatnim slovima upisane u anale pirotskog školstva zbog neverovatnih, gotovo bajkovitih uspeha pirotskih školaraca na raznim državnim i međunarodnim takmičenjima. Mada, bojim se, možda i neće. A trebalo bi. Svakako bi trebalo, jer tokom tih dvadesetak takmičarskih dana učenici pirotskih srednjih i osnovnih škola i njihovi mentori su, žargonom mladosti kazano, i “pokidali” i “objasnili”.
Za sve vas koji ste se tek sada uključili u jutarnji program našeg Nadrealnog radija, jedan kraći uvod o tome gde se i zbog čega nalazimo danas… Danas je, ako niste znali, Svetski dan pletenja i polaznice škole pletenja ’’Imam petlju’’ već 12 put zaredom obeležavaju taj događaj i u Nišu.
Postoji, po pričama nekih eminentnih niških istoričara, u katakombama niškog Istorijskog arhiva, dobro sakrivena knjiga legendi i proročanstava nastala još u vreme Velikog Nemanje a koja se duboko dotiče današnjice pa i budućnosti našeg lepog grada.
Dok svet razmišlja kako da reciklira i plastiku i ideje, upravitelji naše države od zemlje, u kojoj kad pljuneš rodi nešto, prave deponiju.
Nije se poteglo ni za jednim od mogućih zaštitnih mehanizama koji su mogli i koji i dalje mogu da spreče prevaru birača koji su glasali za jedan politički “proizvod“ da bi potom, narodski rečeno “preletanjem“ nosioca mandata u drugu političku opciju, zapravo dobijali nešto sasvim treće. To pravo je u Srbiji ipak moguće ostvariti ukoliko ste recimo kupili patike pa se ispostavi da nisu one koje ste zapravo želeli, ali nije moguće ukoliko su vas slagali vaši politički predstavnici koje ćete potom i pored svega, nastaviti da uredno plaćate tokom trajanja poverenog im mandata.
A mi jadni, ubismo se i briselskim sporazumevanjem i klečanjem u „Ovalnom kabinetu”, i opet, ništa. Neće, pa neće. Dobro, da ne budemo toliko na kraj srca, blesne tu i tamo po koji tržni centar, o putevima da ne pričamo, a šta tek reći o „borbi protiv organizovanog kriminala”.
Bez obzira na trenutni varljivi osećaj vlastne svemoći, bez obzira na povremeni zapenušani delirijum pri pesmi “Pukni, zoro”, čime se, valjda, dokazuje “moderni” patriotizam, bez obzira na poneku fotografiju sa Vida u bermudama, majici na bretele i japankama.
Isprva sam mislio da je Branko Miljković mnogo više škola nego što je pesnik. Iskren da budem, tek sam na prvoj proslavi dana škole, kada je neki tamo Uroš, ne znate ga vi, recitovao “Jedan maleni cvet“ saznao ko je taj Miljković.
VladicaKoliko ja vidim Niš će dobiti još jedan ginisov rekord po građevinskim radovima.
Novi pokušaj Ministarstva da završi Studentski dom u Nišu započet još 2009. godine
Čitalac
