Antivakseri

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

U onoj starinsko vreme k’d Niš iskaše da zabatali turski adeti i stane jevropejski varoš, mloge gazdinske i čorbadžiske kuće dovedoše elektriku u kuću. Zasijaše sijalice, ubavinja i lepotinja. Gazda se fali u drustvo, časti kafanu i vika:

Braćo, priznavam, koštalo me je, neje da neje, al’ pa si mislim na ovaj moj pamet, jed’n put se živi a merak cenu nema.

Njegova si domaćica, gospa Sika, zbere komšike na po jedno kafe i slatko od dunje što ga je onomad varila, pa se bajgim žali:

Sestre slatke, ne znam što ću rabotim, ovaj moj polude s’s ovuj elektriku, u svaku sobu je turija ovuj đavosku nogu pa s’g nit znajem k’d je d’n a k’d je noć.

Tugo Sike, odma da si viknula popa Vrndžu iz Svetinikolsku crkvu, da ti okadi kuću i očati niku molitvu protiv nečastivu silu – privikaše gu komšike.

U taj ma’ ulete u sobu sin Kosta barabar s’s komšisku decu. Doveja gi da vidu k’ko se pali taj elektrika bez kibrit i gasi bez duvanje u sijalicu. Gospa Sika preblede, ispade gu fildžan iz ruke i dok su gu komšike ladile i prskale s’s ladnu vodu, poče da kune:

Crni Kosto sve ću ti koske iskršim, kude mi dovuče ovuj olaliju. Vidiš li ćorčo ćoravi, kol’ko mi kaljište od sokak nanesoše u kuću i k’ko mi sve kilim iskaljaše. Čekni s’lte da ti se vrne tatko iz dućan, golem ćutek će izedeš.

I takoj prođe niko vreme, i tam’n se Nišlije, onakoj p’l’k- p’l’k počeše naaljuju na elektriku, k’d poče zborenje po niški sokaci, k’ko su Švabe ujdurisali tej sijalice da se kroz nji vidi sve što se raboti u sobu. Vikaju da se od t’g Nišlike ič nesu premenjuvale i banjale u sobu kude ima sijalica. A od onej druge rabote što se rabotu s’s muža si i domaćina, nesu smele ni da mislu ako u sobu ima sijalica.

E s’g k’kvi ste, odma će reknete, ovoj Nišavac ima niku lošu premislu na ovija što gi vikaju antivakseri pa ni za toj priča ovuj priču. Jok bre, i oni su čoveci, božji stvorovi, našli se u bezder, nit što znaju, nit što razbiraju a baška što su gi poltičari, učovni Nestorovići, belosvetska i domaća manguparija izludeli i zašuntaveli s’s televiziju i društvene mreže.

Ovakoj osotonjeni cvrsto rešili da ni za živu glavu neće da se pelcuju. A ima gi od turli-turli sorte.

Jedni neće za toj što su pudljivi, takva gi sorta, od sve se plašu. Dom se plašu od ženu, na rabotu se plašu od gazdu, a političari i panduri su gi od’ mno uterali stra’ u koske od državu i njojno zapoveđuvanje. T’kvi su se rodili, cel život će se sebaju i varkaju i takoj uplašeni će štuknu jed’n d’n.

Drugi neće za toj što su inadžije, samoživi, baksuzi i katili. Toj su onija što dajma vikaju: „Ja bre neću k’ko vi oćete, ja neću ni k’ko ja oću.“

Treća grupa su onija što su od’mno zabraili da mislu na svoj si pamet i po cel d’n čatu ovej društvene mreže k’ko da je sveto pismo i sve veruju.

Tam na tuj đavolsku nogu pisuje koj što stigne , pisuju členovi na Akademiju a pisuju i abdali i zamlate . Toj ti je k’ko na izbori, glas na akademika ti je isto ko i glas na budalu. Pisuju da je toj najsmešan virus na svet i mlozina takoj s’s smejanje otide Bogu na istinu. Pisuju i vikaju k’ko selski birovi: „Narode, ako se pelcujete, neće imate decu!“ I narod veruje. Zabraili jadni da za decu treba da se raboti nika druga rabota a ne beganje od vakcinu.

Pisuje da je veliki brat turija u vakcinu čipovi i kodovi i da te takoj špijunira i gleda što rabotiš po cel d’n i u kuću i na rabotu. Ee, tuj muku su mučile i Nišlike iz gazdinske kuće pre stotinu godinke al’, fala na Gospoda, ništo gi ne beše, s’lte što se dve-tri godine, takoj bar ideše zborenje po niški sokaci, u tej kuće nesu rađala deca.

Tolke godine sam preturija preko glavu i sve razbiram al’ ič ne razbiram ovija dokturi a antivakseri. Kude gi je obraz bre, kude gi je diploma, kude gi je Hipokrat. Na sve su pljunuli i sve su opoganili. Ubavo reče onaj žena:

Oni su k’ko popovi što kršćevaju, venčuju, opevuju al’ u Boga ne veruju.