Braćo Bligrađani, nek vi je alal aerodrum

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Braćo Nišlije, mlogo smo bre pogan narod. Mlogo smo bre kamzeri i katili, nijed’n vlas ni ne valja. Od kralja Milana naovam, nijednog ne pofalismo, i na svi gi manu nađomo. A ubavo se znaje, k’k’v narod, t’k’v vlas’.

Zar ne vidite, ćorče ćorave, da niki u ovuj Srbiju nema vlas’ k’ko što si imamo mi u Niš? S’s krivo mogare, po cel svet da smo iskali, pobolju vlas’ ne bi našli. Fala na braću Beligrađani što ni ujdurisaše vlas’ od najubavi, najpametni i najučovni čoveci što su se zatekli po Niš. Od merak da gi pogledaš i da gi čuješ. K’d prozboru, k’ko iz crkvenu knjigu da čatu. S’s ovak’v vlas mož iskočimo i pred papu i pred englesku kraljicu, a da se ne orezilimo. Odma se bre vidi da su čkolju izučili po Kamenicu, Mitrovicu i Blace.

A mi iskamo da gi menjamo, iskamo da gi duvamo, u svirajke, iskamo da gi čukamo u tendžere. A zašto, braćo, iskamo da praimo tolki k’l’bl’k? Zbog jed’n aerodrum?

A što će ni aerodrum? Mi li smo bre za aerodrum? S’s ovej naše plate od Korejanci, ne mož se vozimo ni s’s onoj vozče po Čair, a kam li da letimo s’s aeroplani. Dobro de, ako ni je tolko do majanje po beli svet, će si sednemo u voz i za dest sata ete ni č’k kod Palmu u Jagodinu. Što će ni tija aeroplani da ni s’lte plašu dečicu i kučiki?

I odokle ni bre obraz da se džapamo i praimo demonstracije, k’d smo mi s’lte teret za državu. Ne vikaju toj onija iz Beligrad. Jok! Vikaju ovija naši iz vlas’. A k’d oni vikaju, mora da je takoj, jer toj su karakter čoveci, što mislu s’lte s’s njiov si pamet. Još se neje rodija taj što će gi zapoveđuje što će mislu i što će rabotu. Partija si je za partiju, ali Niš gi je na prvo mesto. Oči će ti izvadu, kosu će ti iskubu, rekneš li niku rđavštinu za naš si Niš.

Za ovej trijestinu godinke, svi se izređaše na Niš i crveni i žuti i plavi i rezedo i onija s’s crvene i onija s’s plave zvezde i svi se utepaše od rabotu, da od Niš iskoči carski grad. Toj što su oni za Niš napraili u pesne će se turi, deca će od toj po čkolju da uču.

A mi, k’ko kukumavke. Lele, kude je Monopol, kude je JER-JER, kude je MIN, kude će rabotimo, k’ko će se s’s leb ranimo?

Malko vi je ovoj, da za Korejanci motate žičke oko ekseri i da za Italijanci šijete učkuri na gaće. Nećete bre da utuvite u glavu da je sve toj za vašo dobro. Nećete da malko nazrnete u čaršiju pa da vidite k’kva je ubavinja i lepotinja svud oko vas.

Idem onomad po čaršiju, gledam po sokaci, a sve me faća nika milina. Gledam pozorište, ubavo, taze okrečeno, a men mi sve pada na pamet Avda Zekić. On je takoj krečija po moj komšil’k i toj dipten pijan. Ulegnem u Obrenovićev sokak, i ako ne iskršim noge na onej pločke, dođem do Kazandžisko sokače. E tuj me ufati milina. Ubavo, ubavo ne mog’se nagledam. Naprajeno k’ko deca da su se igrala, pa rasfrljala pločke i pes’k po celo sokače.

Čuste li k’ko su se ovija naši većnici borili za aerodrum? Muški bre, s’s ponos i dostojanstvo, ič nesu žalili mandati i fotelje.

Vikaju Beligrađani:

Nesmo došli da vi otmemo aerodrum. Došli smo da ni ga date jer smo takoj obećali na Francuzi, k’d gi onomad prodavamo naš beligradski. Došli smo da naplatimo dug, jer toj ni dugujete. Potpisali ste s’s nas, a toj vi je k’ko da ste uzeli kredit u ovej stranske banke.

A ovija naši iz vlas’, krotki i poslušni k’ko gi je Gospod daja, klanjaju se do zemlju i vikaju:

Ako, braćo. Mlogo ste se ubavo setili. Neje toj za nas. U zdravlje da se služite i molimo ve, da ga za naš ljubav, od s’g vikate Konstantin Beligradski.

T’g se većnici zaplakaše, a prisednik tri put poljubi ruku na ministarku pa gu vika:

Eve i Ćele Kulu će vi damo, pa gu turite tam pored muzičku fontanu.

Eve, i novu krštenicu smo napraili na Cara Konsantina. Tam s’g pisuje k’ko se on neje rodija u Niš, nego u Beligrad, i toj na Petlovo brdo.

Eve, sašili smo si u Beneton i poširokačke gaće i toj bez učkur, da gi za č’s smaknemo, k’d vi se prioće.

I za toj, nek vi je alal, braćo Beligrađani!