Đavolska rabota

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Braćo  Nišlije i sestre Nišlike,

Ja sam si starovremski čovek. Ja sam si od onija što su vikali na Natovci:  „Ne mož’ bre da ne tepate tol’ko, kol’ko mi mož da izdržimo“. I oni ne tepaše a mi izdržamo.

I tatko mi beše tak’v, on vikaše: „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob“. I beše rat i beoše i grobovi i robovi.

I deda mi neje bija bolji. I on je ništo vikaja i protiv Ćesara i protiv Kajzera, jer da neje vikaja, ne bi bilo onolko tepanje i beganje č’k do Solun.

A paradeda usta neje zatvaraja. Čukun deda pobeže u ‘ajduci i takoj od k’ko je svet i vek, mi smo se ništo džapali, karali i jeli golem ćutek. More, tepali su ne i prijatelji i neprijatelji.

Četeresprve godine, tam k’d se zarati, Švabe ni jedanput frljaše bombe pa zabatališe. E, t’g počeše Amerikanci i Englezi da ne oslobađaju. Pola Niš potepaše i za č’s ne oslobodiše i od kuće i od životi. Fala gi k’ko na braću, tak’v ljubav još nesmo zabraili al’ smo gi oprostili i toj zbog onoj žuto sirenje i trumanova jajca.

Prođe niko vreme, beše mirno, mi smo si vodili politiku malko tam-malko ovam, sve dok ovija iz Nato ne privikaše: „Braćo Srbi, dosta je bilo, će ljubite li popa u ruku al’ će ve s’s bombe nateramo da ljubite popadiju u dupe?“

Mi, onakvi k’kvi ne je Gospod daja, odma se razmavamo s’s barjaci udarimo u vikanje i pojanje: „Srbija se saginjati neće.“

I takoj, pa bombe, pa aeroplani, pa Švabe, pa Englezi, pa Amerikanci, izedomo golem ćutek al gi pobedimo i oni ne manuše čim uzedoše onoj što su i iskali. Neje mi krivo što su ne tepali Švabe, Englezi i Amerkanci. Goleme sile su toj i na njiov ćutek smo se naalili, al’ ću puknem od muku što su t’g na nas vadili „onaj stvar“ i junačke armije na Belgiju, Holandiju i Dansku. Fala na Gospoda što t’g u Nato još ne beoše Bugari i Hrvati.

Vikaju ni ovija iz Nato:

Braćo Srbi, mi ve mlogo volimo i poštujemo, toj što smo vi frljali bombe i osiromašeni uranijum, toj je bilo za vašo dobro, pamet u glavu da vi uteramo. Al s’g je došlo drugo vreme. Od s’g pa natam, nema tepanje. Iskočija je taze adet da se ni na kučiki s’s ćutek ne uteruje pamet u glavu. Nema više topovi, tenkovi, puške i avioni. S’g su tuj banke, MMeFovi, Jevropska banka i druge belosvetske banke od turli-turli sorte. One će vi davaju pare pod interes, pa k’d ve uteraju u dužničko ropstvo, sami će se tepate.

Ono istin je. K’d proodiš kroz Obrenovićev sokak, svaka druga kuća banka, nijedna naša, sve belosvetske. Načičkale se jedna do drugu, mamu te, vikaju te, „ulegni bre, uzmi kolko ti treba, će vrneš k’d imaš, s’lte potpiši ovde kude su ovaj najsitna slovca“. I ti ulegneš, muka te naterala. K’d ulegneš, k’ko u kljusu da si se uvatija.

Ubavo znaju oni, da od ovuj tvoju sirotinju, nikad  pare neće da vrneš. Znaju oni i da ovoj neje Grčka i da nemaš more i ostrva. Znaju oni i da ti je kuća malečka, a njiva u bocke i koprive zarasla. Znaju oni i da ti je duša golema i merakliska. Epa, nju iskaju da ti uzmu.

Za toj je toj đavolska rabota.