Doktur Saša Milenković

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

A bre, čuste li za ovoj zborenje, što ovija dni ide po niški sokaci? Vikaju, će bidne golema trka u Obrenovićev sokak, od Kalču do Gorču.

A znajete li koj će se trka? Toj do jutre neće potrefite. A počelo je ovakoj.

Moj kum Đoka frljija štap i štake pa s’lte podripkuje i č’s po č’s blagosilja doktura Sašu.

„Dokture, dabogda cel život da kusaš s’s zlatnu ložicu. Fala ti što me kurtalisa od ovuj bedu. Fala ti što mi povadi ovej isčamrele i istrulele koske. Istin je, moj tatko Života me je ubavo i merakliski napraija i takoj pretera sedamdeset godine, al k’ko me ti preprai, ću traim još sedamdeset“.

Vika ni: „Vidite li, pobratimi, k’ko odim? S’lte što ne poletim, ‘edva čekam trešnje branje, pa da vidite što je toj kačenje u belku.“

Neće mi verujete, al’ od Kalču do Gorču odimo i po pet sata. A prođemo pet-šes metra, ete ti ga niki će zapitkuje:

„Lele Đoko, da ti neje urok, ti k’ko nov. Kude si se bre operisaja, u Hjuston li si išeja, američki kukovi li su ti turali.“

Kum Đoka se s’lte usmivka. Vidi se došlo mu milo, pa gi vika:

„Jok more, ovde u Niš sam se operisaja, doktur Saša me je ujdurisaja. A kukovi su ovija preko socijalno, od cement i beomal, al majstorski prišrafeni bato. Dobro de, imaju jednu falinku, mora gi varkam od vlagu, da ne odvugnu. Al’ za toj k’d pođem za Moskvu, neću zvonim na aerodrum k’ko budilnik da sam progutaja.“

Ajd što se raspituju ovija što su s’s njeg išli u čkolju, toj razbiram i oni su stanuli u red za novi kukovi, al što se tolko raspituju ovej gospođe što su zašle u najubave godinke. Zavikala ‘edna:

„Jao go’sn Đorđe, ‘edva te poznado, sve sam mislela da nesi ti nego onaj tvoj mlađeji sin. Pa k’ko je, arno li je, ubavo li je? Što vikaju dokturi, će možeš li da rabotiš sve onoj što si i do s’g rabotija?“

Kum se usmivnu, pogleda gu onakoj kroz trepke pa poče da gu š’pka na uvo:

„Gospa Ružo, ič ne beri gajle, men su mi u bolnicu dali knjigu što gu je doktur Saša pisuvaja. Knjiga se vika KAMASUTRA s’lte za onija što su menjali kukovi. Tam sve pisuje, i kol’ko možeš i k’ko možeš.“

T’g se prim’knu uz nju, pa još popol’k poče da gu š’pka:

„Ete gospa Ružo, izvoljevaj jutre kude men na jedno kafe pa da čatimo knjigu onakoj u drustvo.“

U taj ma’, zadade se tam odkude Gorču profesur Mita iz Golemu čkolju. I on menjaja kukovi i toj po beligradske bolnice, onomad frljija štake, pa s’g i on podripkuje po sokaci, k’ko i moj kum Đoka. Lele, k’d poče ‘edno zdravenje, celivanje, pezenje, falenje.

„Od beligradski dokturi nema pobolji!“ Vika profesur Mita. „Toj su sve amerikanske i švapske čkolje izučli.“

„Ti Mito ubavo znaješ kolko te ja poštujem al’ ovoj što s’g prozbori ič ti ne priznavam. Svi tija tvoji dokturi, na mojega doktura Sašu ne mož’ da nosu ni onuj testeru, što koske testeriše. Taj bre, k’d ti prišrafi ovaj veštački kuk, toj je prišrafeno. E s’g s’s k’kvi šrafovi gi šrafi, toj si je njegovo, toj ne znajem. S’lte znajem da č’s po č’s odi kude Isu ciganina, kovača iz Cigansku malu jer ovija iz bolnicu još nesu raspisali tender za šrafovi. A bre, do s’g sam tri put padaja i ništo. Padnem, dignem se, očukam dreške od prašinu, pipnem se za kukovi a oni još pobolji. Čuja li si što zboreše prisednik na vladu, onomad k’d se majaše po Niš i k’d spiješe u kasarinu,“ od Karlovac, Viroviticu i Ogulin pa sve do Solun, Niš ima najubavu bolnicu. E s’g ako je prisednik l’gaja narod, l’žem i ja teb’.“

Pa k’d počne s’s falenje, k’ko je u bolnicu mlogo ubavo i ič neje dosadno, k’ko su po dvanajes u sobu i dajma imaš drustvo za muabet, k’ko su čaršafi još od UNRU i od merak da legaš u nji. K’ko je čisto, čisto, patos da lizneš, a rana, mrtva usta da ručaju.

I takoj, reč po reč, pade opklada, će se trkaju od Kalču do Gorču, koj pobedi njegovi dokturi su pobolji. Ja i ovija moji kardaši rešimo da puštimo niku paru i da se kladimo na kuma, pa ga pitujemo:

„Pobratime, neće li ne frljiš u trošak pa da džabe izarčimo pare?“

Kum Đoka se udari po kukovi pa ni vika:

„More u odelo s’s sve mašnu ću trčim, kude Jankovu bozadžinicu ću stanem bozu da popijem i pa ću ga pobedim .“

A bre, mislim si ništo na ovaj moj pamet, i za Tita k’d ostade bez nogu, ne beše tolko zborenje po čaršiju, k’ko s’g za noge i kukovi od mojega kuma Đoku i njegovog doktura Sašu.