Južna sedma sila

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Mlogo sam pisuvaja po ovej novine, k’ko niki u Srbiju nema političari k’ko mi u naš si Niš al’ eve, pa ću pisujem. Teraju oni politiku k’ko da gi je Makijaveli tatko, a Miloš Obrenović čiča. Tam po Beligrad, s’lte ćutu i glasaju. Da gi onija iz partiju zapoveđuju da se Ćele Kula prenese u Beligrad i turi tam uz muzičku fontanu, s’s obe ruke bi glasali. Al’ k’d se vrćaju u Niš, još od Aleksinac se razvikaju, k’ko ovija zakoni što gi glasaju po Skupštinu, ič nesu dobri za Niš, al zakon je zakon i mora se poštuje.

Zakon je zakon i tako ostadomo bez Radio Niš, bez Nišku televiziju, a od Narodne novine ostate s’lte Saša Dimitrijević i dva-tri lista s’s slike od onija što su pomreli. Ostadomo ćoravi pri zdravi oči.

T’g ič nesmo znali ni k’d će nacionalizacija, ni k’d će rekvizicija, ni k’d će mobilizacija, k’d će nestanjuje struja, k’d će poplavi Nišava, koj je umreja a koga su uapsili. A mlogo mi beše žal što mi uzedoše merak da gledam ovija naši opštinari, k’ko onakoj, s’s šlemovi na glavu, s’s zavrnute nogavice na pantalone, k’ko Nišavu da će gazu, s’s zasukani rukavi, k’ko pitu da će mesu, frljaju ništo s’s lopatu u rupu.

Razvikamo se, raskukamo se, iskačamo na demonstracije, proklemo gi i toj pred ikonu i kandilo: „Dabogda se cel život pisuvali u niški katastar.“

Od tuj kletvu pogolema nema. Posle deseto doodenje u katastar će počneš da š’pkaš niz ulicu, da trzaš s’s glavu i da se noćom umočuješ u krevet. A, ametom će te zašuntavu s’s numere na parcelu i pituvanje, čija je bila parcela u vreme cara Konstantina.

Oni jok! Đon obraz, vikaju ni:

„U bre Nišlije mogo ste katili i kamzeri. Šta će vi radio, što će vi televizija? Ako iskate da znajete što je bilo po Niš, otvorite si pendžer, protnite glavu kroz njeg, pogleđujte, a uz sokak, a niz sokak i sve će vidite, Niš neje golem. Ako je niki ne daj Bože umreja, će čujete crkvena zvona i kukanje na naslednici, dok pratnja proodi kroz čaršiju.“

Al’ zatoj, imamo si mi po Niš pametnu dečicu, što gi je Gospod daja za sve. Sobraše se oni, pre desetinu godinke i rešiše da napravu nešto što Niš još neje videja. Neje novina da gu icepiš, neje to artiška pa da od njuma praiš fišeci za semenke i, da prostiš, zabrisuješ se s’s njuma. Neje ni radio, neje ni televizija, pa da ti seču struju, kršu antene i cel život da se karaš s’s ovija što gi vikaju distributeri i operateri.

Nit radio, nit televizija, onakoj nit riba, nit devojka, al’ ovakoj đuture pomešno nadokrajke iskača i radio, i novina, i televizija – i riba i devojka. Majstorski naprajeno, merakliski ujdurisano, malko s’s kompjuktori, a poviše s’s pamet, a vika se „Južne vesti“ ili „Južna sedma sila“.

Epa, Južna sedma silo, srećan ti deseti rođendan, budi svoja, ne daj da te truju belosvetski mangupi, neprestano rasti i u narednih stotinu godina i neka ti samo nebo bude granica.