Katastar

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Ako imaš golemog dušmanina, što te je za srce uapaja, što te je u crno zavija, što ti je život zagorčaja, nemoj da ga pcuješ pa u crno zavrzuješ, nemoj mu praiš mađije i ispraćaš ajduci da ga tepaju. Prokuni ga, pred  ikonu i kandilo, da se cel život pisuje u katastar.

Od ovuj kletvu pogolema nema. Posle deseto doodenje u katastar će počne da š’pka niz ulicu, trza s’s glavu i noćom se umočuje u krevet. A ametom će ga zašuntavu s’s brojovi na parcelu i pituvanje čija je parcela bila u vreme na cara Konstantina.

Onomad, onaj ubava ministarka, onakoj, među dva mazanja s’s farbe i pomade, napisala zakon za srpsku sirotinju. Svi onija što u Titino vreme ne dobiše mufte stanovi nego od tugle i ćeramidke prikrpiše neku kućicu, ima da se pisuju u gazde. Plaćanje će bidne tolko, kolko da neje džabe. Lele, lele sirotinjski rados’ ga nigde nema.

Ja nesam gazdinsko dete. Od tatka mi ostade jedno kućiče još iz tursko vreme. Vikaju po familiju da ga je paradeda pazarija od nikoga Turčina k’d su onoj Turci begali iz Niš. Ono istin je, da je strinka Paraskeva dajma zborila na moju majku, onakoj s’s š’pkanje i pola usta, k’ko paradeda neje pazarija kuću, nego gu je dobija na barbut.

I, takoj, od paradedu na dedu, od dedu na tatka, od tatka dođe red i na men. Aferim bre Nišavac, mislim si ništo na moj pamet, dođe vreme da se i ti pisuješ u gazde. Uzedo onuj tapiju iz tursko vreme, pa pravac  u katastar.

K’d tam, narod k’ko na Pantelejski vašar, umisleli se, oklembesili mustaći, sve ništo š’pkaju al’ onakoj k’ko da se molu na Gospoda. K’l’b’k te takoj biva. Butaše se, ćuškaše se, karaše se, nike žene iznesoše, prskaše gi s’s vodu i jedva gi povrnuše.

Oko podne dođo i ja na red, pokloni se. Turili onija pendžerčiki takoj da ako iskaš da protneš glavu i pituješ ništo onuj gospođu što sedi tam i pušta kišu, mora gu se pokloniš, k’ko za valcer igranje da će gu moliš.

Vikam gu ja:

– Eve, gospojice, tapija od ovuj moju kućičku, što mi od tatka ostanula, pa ti se molim da me pisuješ u taj katastar da i ja stanem gazda, k’ko i tatko što mi je bija.
– Popol’k bre čičo, najprvo da vidimo odokle kuća na tvojega tatka.
– K’ko bre odokle? Pa od tatka, mojega dedu, si je nasledija.
– A tuj smo, a odokle kuća na dedu?
– Slušaj, bre, devojče, nemoj me sotonjiš. Deda je nasledija od paradedu, paradeda gu je pazarija od nikoga Turčina a k’ko gu je Turčin dobija toj ne znajem.
– E, toj čičo, jutre da mi doneseš potvrdu  iz Istambul, od koga je taj Turčin pazarija kuću. Bez tuj potvrdu nema pisuvanje u katastar.

Što ću rabotim? Okreni obrni, otud, odovud, jutre d’n sedo na voz pa pravo u Istambul. Mlogo sam se namučija po putišta i goleme pare izarčija al ‘ neje mi žal’, nađo paraunučiki od toga Turčina i oni mi dadoše potvrdu da si je njin deda Mula Jusuf pazarija kuću od Mehmed  agu a prodaja gu na mojega dedu Milana Nišavca.

Posle šes’ meseca

Trčečki ulego u katastar, pa pravo na onoj pendžerče, kude onuj gospojicu.

– Eve, gospojice, potvrda č’k iz Istambul, tuj ti sve pisuje.
– E pa čičo arno ubavo, daj malko da nazrnem u tuj artišku. Ubavo, ubavo, Mula Jusuf je pazarija kuću od Mehmed agu, toj s’g znajemo. E s’g još da mi doneseš potvrdu, odokle kuća na Mehmed agu, pa da te od merak pisujem u katastar.
– Men se smrče pred oči, obrnu mi se onaj katastar, ‘tedo ništo da viknem al’ steglo me u gušu pa glas ne iskača. Vikaju da su me jedva povrnuli i toj s’s dokturi i Džudžulejkino bajanje.