L’ganje do moganje

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Dokle će bre da me l’žu a ja da ćutim? Ajd što me l’gaše tatko i majka, dok beo dite, toj razbiram. Toj je bilo za moje dobro. A i dite, k’ko dite, za č’s ga zalažeš s’s niko čibuče ali igračku. More, fala gi na toj što mi nesu zborili k’ko je Gospod ujdurisaja ovaj svet i k’kve me sve muke i nevolje čekaju pod ovuj kapu nebesku. Jer, k’ko beo bandoglav, ič ne bi daja da mi izniknu mustaći i cel život bi ostanuja dite.

Lele, iskoči da je po čkolju bilo najgolemo l’ganje. Sve što smo t’g učili, s’g je lažovno.

Dobro de, ovoj za istoriju razbiram, toj si je bilo od k’d je svet i vek. Koj se ufati za plajvaz i artiju, taj pisuje istoriju. Neje k’ko u stara vremena, k’d su istoriju pisuvali s’lte onija što su pobedili. S’g svi pisuju i s’lte Gospod Bog znaje, koj je pobedija a koj izgubija. Čatim ovej novine, buljim u ovaj televizor, i sve mi iskača da su nadokrajke pobedili onija za  koji sam misleja da su izgubili.

Sve se promenilo, od onolku nauku na naš samoupravni socijalizam, ništo neje ostanulo. A Marksizam i sociologiju s’lte još poštuje moj komšija Asan Ciganin što zbira stare artiške i prodava gi na otpad. Vika mi:

Komšijo, od ovoga Marksa, još dve godine ima da ranim decu. A od ovej Titine knjige, što su u kožu uvrzane, na sina Sandokana ću svadbu da naprajim, pa da se pamti po Niš k’d je Asan na sina svadbu praija.

I matematika je s’g stanula jevropejska i amerikanska, neje onakoj dva i dva su četiri, k’ko učešemo kude našoga profesura, čiča Boru Morunu, s’s računanjku i zrnca od pasulj. S’g ima niki nov račun i vika se statistika i procenat. S’s taj računj, iskača k’ko smo mi Srbi dvaput pobolji od Švabe i k’ko smo najgolem narod na cel’ beli svet. Ima ne, s’s sve Kinezi, milijardu i četristo milijona duše.

Mislim si ništo na ovaj moj pamet, što t’g ne beše ovaj računj pa da ne izedem onolki ćutek od tatka mi, k’d za Vidovdan donesem iz čkolju đačku knjižicu s’s ocene. Petica iz fiskulturu, jedinica iz srpski. Toj po ovaj računj, iskača, trojka iz srpski. Lele, kolko bi se majka i tatko falili po komšil’k. Tatko bi po kafanu častija kardaši i onakoj s’s puna usta pričaja, zašto je s’lte trojka.

Malko je falilo da ocena bidne pogolema jer dite je sve znalo od ovija padeži al’ se malko zabaknulo kod  pisci. Sve je znaja da izdeklamuje od cara Lazara i Kranjevića Marka, al k’d je došeja do ovija pesnici što se utepuju s’s niki ljubovi, grlenje i celivanje, tuj mu se jezik zavrzaja. Zasramilo se dite, kude se tija rečovi zboru pred mlade  učiteljke.

Ono istin je, tej pesne od Kraljevića Marka sam mlogo voleja, učešem gi po cel d’n, i k’d je trebalo za čkolju i k’d neje trebalo. Razvikam se takoj po bašču: „More Marko ne ori drumove, more Turci ne gazte oranje.“

Čujem moju majku k’ko zbori na komšike:

Lele, mlogo me stra’ za ovoj dite, će pobrljavi od ovolke čkolje. Mora prajim muabet s’s tatka mu da ga vadimo iz čkolju  i pisujemo u niku partiju. Dosta je naučija, taman za odbornika u nišku opštinu ali za poslanika u Beligradsku skupštinu. Što će mu pogoleme čkolje, ako ga jed’n d’n, fala na Gospoda, turu za ministra ali prisednika, će prodamo onoj lojze u Goricu, pa će mu majka pazari najgolemu diplomu i toj č’k u Kamenicu.

A s’g iskoči, k’ko Marko neje oraja drumovi, neje tepaja Turci, neje s’s Šarca jurija vilu Raviojlu po Miroč planinu nego se pisuvaja u Tursku zajednicu, isto onakoj k’ko će se ovija naši s’g pisuju u Jevrpejsku zajednicu.