Mala matura

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Fala ti Gospode, k’d preživemo i preko glavu prefrljimo, ovuj rabotu oko malu maturu. Od Dositeja Obradovića pa na ovam, niki se neje takoj namučija i propatija k’ko naš ministar za čkolje ujdurisovanje i đaci učenje.

Mala matura, neje toj da rekneš doktorat, pa malko pisuješ, malko prepisuješ i za dva-tri mesca iskoči po novine:

Taj-i-taj ministar stanuja doktor za toj i toj

Zahvalan na partiju, ženu, majku i tatka.

Jok more, ovoj je ništo drugo, ovoj neje matura za obični đaci, ovoj je matura s’lte za odličnjaci i vukovci, jer mi drugi đaci i nemamo. Ovde kude nas je poslednji đak ponaljaja još u Titino vreme. Nema više na Vidovdan (t’g se delešeju knjižice na đaci), vikanje i k’l’b’l’k po sokaci i avlije.

Ideš takoj kroz sokak a iz svaku drugu kuću se čuje kukanje:

Lele tatko nemoj nemoj više, sve me utepa! Od s’g ću učim, žimi ti, žimi majka.

Još dugo u noć se čuje tatkovo vikanje i pcovanje sve dok se ne umeša majka:

Bataljuj, Trajko, toj tepanje. Dete će mi ostane ulavo. Ale ti čkolja, i ti nesi čkolju učija pa što ti fali.

I takoj je bilo u onoj starovremsko vreme, k’d se je ubavo znalo koj je đak a koj je profesur. A onda dođe niko novo vreme, niki novi adeti, i sve se izmeša. Napraji se nika papazjanija i s’g nit znaješ koj je profesur, koj je đak a koj je roditelj na đaka. Vikaju da će nadokrajke da iskoči da đaci idu u čkolju s’lte k’d gi se ćefne i k’d ne vrne kiša, da profesuri kleču na kukuruz i sedu u magareće klupe a roditelji bidnu školski inspektori.

Ovija naši, što su za čkolje i đaci učenje, pametni k’ko gi je Gospod daja, rešiše da niki na ovaj svet, ne sme da dvaja decu. Ako gi je Gospod podelija na glupi i pametni, na vredni i lenji, na krotki i silni, peki bre peki, toj si je božja rabota, mi se u toj neće mešamo i neće gi dvajamo s’s tej ocene. Ovde, kude nas u Srbiju, svi će bidnu odličnjaci i vukovci.

Kolaj rabota svi srećni. Tatkovci se falu po kafanu, vikaju turu i pokazuju knjižicu s’s sve petice. Majka zbrala komšike, umesila čiskejk pa gi vika:

Služite se komšike, eve ja pal’k-pal’k zabataljujem pite i gurabije. Što ću rabotim, svi po kuću se mora naaljujemo na ovej ubavinje što se ručaju po Oksford i Kembridž.

A država? Država k’ko država, ubavo znaje da će ovija naši maturanti da se istikaju po beli svet i da mi ovde po Srbiju, od nji neće vidimo ni štetu ni fajdu.

I takoj se ministar nađe u bezder, k’kva pituvanja da pisuje na onej artiške za malu maturu. Znaje on ubavo, neje toj matura k’ko druge mature, ovoj je matura za svetski rekorderi. Al ministar, ne bi bija ministar, da se brgo ne seti. S’lte Akademija na nauku, može da pisuje pituvanja za ovuj maturu. Tri d’na i tri noća su ovija naši iz Akademiju pisuvali taj pituvanja i toj onakoj učovno k’ko se je u Akademiju dajma rabotilo. Ono istin je beše i malko karanje i malko vikanje al’ četvrti d’n viknuše ministra i dadoše mu dva džaka puna s’s pituvanja za maturu.

Eve gosn. ministre dva džaka. Jed’n je za maturu a drugi za ne da jbože, k’d ti ovaj prvi ukradu. A će ti ga ukradu, toj ti je u krpče vrzano, mi bar ubavo znajemo k’k’v je naš narod. Ovaj drugi nosi dom i skutaj ga, k’ko znaješ i umeš.

Takoj i bi, onuj noć pred maturu, ukradoše mu onaj prvi džak. A čuvaja ga je k’ko oči u glavu i toj u sef kude Jorgovanku, barabar s’s zlatne poluge. Onija panduri antiteroristi su ga varkali i dan i noć. Mrtva straža ! Šes’iljade pandura, pobratime, k’ko na gej paradu.

Al’ ministar ne bi bija ministar da ga Bog neje za sve daja. Izvadi onaj drugi džak ispod dušek, pa napraimo maturu takoj da ni je cela Jevropa zavidela.

Jutre d’n sve novine se raspisale:

Pinkpanteri, pa ukrali artiške za maturu pa gi, pošto-zašto, krčmili po pijac.

More, mislim si, ništo na ovaj moj pamet, nesu toj naši, sitan ćar je toj za naši. Ovoj su braćo, belosvetske špijunske ruke brknule u džak s’s tija testovi za malu maturu. Cel svet iska da vidi što tam pisuje, k’ko učimo decu i k’ko svi iskočiše odličnjaci i vukovci.