Penzioneri k’ko Ceca k’d gu turiše nanogicu

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Sedim si takoj u ovaj karantin, k’ko Ceca k’d gu turiše onuj nanogicu i mislim si ništo na ovaj moj pamet, mlogo smo bre, ja i ovija moji kardaši preko glavu prefrljili al’ da smo juče umreli za ovoj ne bi znali. Vikaju, iskočija niki novi boles s’lte za penzioneri i tamani gi k’ko čuma decu u staro vreme. Eve, u moj sokak, nema gi mladi, potikaše se po beli svet, ostadomo s’lte mi penzioneri.

A država, k’ko država, cvrsto rešila da ni sačuva od mrenje i varka ni k’ko oči u glavu.

A što ćemo gi mi penzioneri, s’lte džabe arčimo leb i zamajujemo narod s’s onoj našo zborenje, k’ko poubavo beše u Titinino vreme. More, ubavo znaje država što raboti i k’ko raboti, pamet je toj, goleme čkolje su tuj. Neje država zabraila da smo gu mi s’s naše penzije kurtalisali od doboš i belosvetske banke. Ubavo znaje država što će bidne ako mi pomremo. Mladi se potikali po beli svet, na koga će vlast da bidnu . Neće ima koj da glasa za nji, neće ima koj pesne da gi poje ,koj slike k’ko ikone da gi nosi po čaršiju.

Vikaju ni:

Braćo penzioneri, vaša država brine za vas. Ima li niki penziner da je umreja od sidu? Nema braćo! Toj smo mi barabar s’s majku prirodu ujdurisali. I ovoj će ujdurišemo, s’lte da ne slušate i ovakoj džumle, kolko ve ima, svi da se u kuće zamandalite, ič na sokak da ne iskačate i s’lte po avliju mož da se mandate. Ako iskate da pazarite leb i ništo drugo za ručanje, će odite u dućan noćom u četiri sata, vikaju da virus t’g spije i ne mož se zarazite.

Ako ve faća nervoza i svrtku nemate, ovija dokturi za živci, predlagaju da se vrnete u mlados i barabar s’s domakicu, pa čatite onuj knjigu Dekameron. Tam sve pisuje što se raboti i k’ko se raboti k’d si u karantin od čumu i koleru.

Iskočim takoj u avliju da malko preko plot nazrnem, što se raboti po druge avlije, a ono neje onakoj k’ko beše u onoj vreme k’d ne NATO, s’s kasetne bombe i osiromašeni uranijum, učeše što je toj demokratija. Gledam mojega si prvog košiju Savu, vikanog Vojvoda, penzionisanog zastavnika prve klase, nit onaj čovek , ni daj Bože. Eh, k’k’v je toj čovek bija u toj ratno vreme. Junak. A se čuju aeroplani od Milosrdnog anđela, on se ukači na ora i počne iz pištolj da puca na nji. Malko puca a više pcuje:

“ A Klintone semku ti tvoju amerikansku!“

“ Familiju ti tvoju i toj sve po red, od Hilari do Moniku Levinsku!“

„U saksofon ti se nasmejem!“

Prim’ko mu se onakoj na pet-šes metra, k’ko su ni učili sinoć na televiziju, pa mu vikam:

„Što je ovoj komšijo, ne vadiš pištolj na ovaj virus? Ne pcuješ i kuneš ovija što su ga pušćali među narod ?“

On se onakoj tužno nasmeja pa mi vika:

“ E moj komšijo, nemam merak a bez merak ništo ne biva. Nesu me u vojsku izučili da se tepam s’s nevidljivog dušmanina. Nas su učili da jurišamo na neprijatelja onakoj junački , k’ko u epske narodne pesne. A znaješ li ti komšijo, da ja još nosim kuršum u dibelo meso ,što mi ostade od poslednji juriš s’s gole grudi na neprijatelja. I molim ti se komšijo, š’pni mi ako čuješ koj pusti ovuj čumu na narod, da mu ja, ovakoj merakliski i zastavnički, ispominjam celu familiju.“

I što ću praim, obrnu se i ulego u kuću, sedo, začuri tutun, pogleda na slavsku ikonu pa se ništo rastuži i poče š’pkam molitvu:

Gospode, mlogo si se ogrešija s’s nas Srbi. Ono istin je Gospode, sami smo si iskali da bidnemo nebeski narod, sami smo si iskali carstvo nebesko, al’ ti ga pretera Gospode, što je mlogo mlogo je, dokle će ne turaš vo iskušenije?