Srčka

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

E, moj pobratime, ništo neje vekovno, pa ni čovek. Godinke proodu, vreme leti, a č’s po č’s, pa se niki od ovija naši kardaši i pobratimi, nasmeje na banderu ali na poslednji lis’ u Narodne novine. Mi ga ispratimo, ožalimo, popijemo po niku čašku za bogdaprosti i bar dva-tri d’na uzdisamo i vikamo: „Ee, k’k’v je toj čovek bija!“

Lanjsku zimu, tam nigde posle moju slavu sv. Jovana Krstitelja, t’man beo zapalija cigarku, k’d me iseče ništo ispozadi grudnu kosku. Lele majke, što je ovoj. Ja, jes da sam ubavo preteraja šeset godinke, al do s’g nesam boluvaja i ovakva muka me neje faćala. Pomisle si ništo na moj pamet, more Nišavac, neje toj ništo, toj te ufatila promaja, onomad k’d se majaše po čaršiju, s’s tvojega si kuma Đoku.Al’ oćeš, još nesam ni cigarku utulija, k’d me preseče po drugi put i sve mi svitke pred oči iskočiše.

Sebnu se, uplaši se, pa poče si vikam ženu i domaćicu: „Ženo, brgo vikaj doktura i decu, ovoj se sv. Ranđel Duševadnik maje oko moju stolicu, cela soba mi miriše na tamjan i bosiljak. Popa još nemoj da vikaš ega se sv. Ranđel popišmani.“

Ona se uzmuva po kuću i onakoj kroz naplakuvanje poče me teši: „De, de, neje dotle došlo, malko te štrecnulo a ti si ‘odma zaumiraja. Men me celu nedelju probada, tuj pod desnu plećku, pa si ćutim, od rabotu nesam ni pomislela na boles’ a kam li na umiranje.“

More, vidim gu ja, znajem gu narav, toj mi zbori, a ovam krišom sipuje zejtin u kandilo i vadi slavsku sveću iz kredenac. A ametom me precepi k’d poče iz šifonjer da izvukuje onej crne dreške što gi beše obukovala, k’d lanjsko leto saranjuvamo babu. Još k’d poče otrisa prašinu od onaj golem crn šešir, što viseše na ekser odpozadi vrata, ja pretrnu.

K’d, onakoj apns’s, ulete u sobu komšika Mileva i razvika se još od vrata: „Lele komšijo, sve sam čula, kude će s’g komšika, kude će dečica. Jaoj crna komšike.“

Mileva mi je prva komšika, bila je žena na mojega pokojnog pobratima Tošu Tikira. Poštena i čista ženica, imaše s’lte jednu manu, mlogo beše alapačasta, jedna glava, sto jezika.

„Lele komšike, sve sam ja toj u s’n videla. Sve sam znala, nesam verovala. Neli onuj noć k’d udari onaj kijamet, dođe mi u s’n moj Toša. Lep, lep oči da ne odvojiš od njeg. Obukaja se, ujdurisaja se, obričija se a mustaći ufitiljija. Gleda me i ćuti. Ja ne izdrža pa ga pitujem.

„More Tošo, za koga si se takoj ujdurisaja? Znajem ja ubavo, nesrećo golubarska, da si našeja, tam po raj, niku od onej Marije Magdalene, što su se fucarale po ovaj svet i s’s kuso i s’s repato, pa se s’g bajgim pokajale. On me opcova, onakoj k’ko je dajma rabotija i k’d beše živ, pa mi vika:

„Ujdurisaja sam se da dočekam pobratima, ovija dni će mi dođe u gosti, a ti da mi po njeg ispratiš nike cipelke jer me mlogo ubivaju ovej što ste mi gi obuli kod saranjuvanje.“

Toj reče, opcova još jedanput i štuče. Ja se probudi, gola voda, lele majke što je ovoj. Ene ga komšija se maje po avliju, živ i zdrav a ovaj moja zamlata se ujdurisuje da ga u raj dočekuje. Ajd s’g, toj si je njina rabota, al’ kude s’g da mu nađem cipelke. Onomad gi sve podbra i dado na Asana Ciganina, mislim si, štoće mi se maju po kuću i praju k’labal’k, a Toša se neće vrne. Od tam se neje niki vrnuja. Misle se, talaška po kuću, sve prevrnu i jedva nađo ovej papučke, jes da nesu nove al će pomine s’s nji, tam po raj gi nema bare i blatište, k’ko po niški sokaci. Za toj ti se molim komšike, slatka sestro, da gi turiš u sand’k na komšiju da gi ponese na onoga mojega nesretnika, da ne odi bos po raj.“

I taman mi dođe da gu i ja opcujem, k’d u taj ma’, utrčaše dokturi iz hitan pomoć. Počeše me vrzuju za nike skalamerije, prskaju pod jezik, počeše se ništo pogleđuju, počeše ništo š’pkaju s’s moju ženu. A gu oni ništo š’pnu, ona me žalostivo pogleda, a oči gu se napunu s’s suze. Vidim ja, ovoj neće iskoči na dobro pa viknu jednu, onakoj ubavačku dokturku:

„Dokturke, dve ti oči, pravo da mi kazuješ, došlo li je vreme da gi kazujem kude sam skutaja pare i dukati il’ još da si ćutim.“

Ona me pogleda, nazrnu u onej njojne artiške, pa mi vika: „Ćuti si čičo, još neje dotle došlo.“

I takoj, a na tam, a na ovam, oteraše me u bolnicu. Jutre d’n dođe onaj ubava dokturka, pa mi vika: „E pa čičo, namuči ne noćas, mlogo si se ništo zaneja, jedva te povrnumo tam pred zoru. Nego da te ništo pitujem, toj mi treba za doktorat, sanjaja li si ništo, dok smo se mi utepuvali da te povrnemo iz mrtvi?“

A mori dokturke, ako je za taj doktorat, pravo ću ti kazujem, sanjaja sam, neje da nesam. E s’g, da li su bila sništa ali je bilo odistinski toj ne znajem. S’lte pamtim, k’ko uleže u ovuj sobu ‘ed’n čovek s’s sablju, onakoj ubav, golem, a obukaja se k’ko Miloš Obilić, pa me pituje:

„Čičo, ti li si Nišavac?“

„Jes, jes, takoj me vikaju po Niš. Od dedu mi ostanulo, njeg su takoj vikali, pa s’g i men.“

„Ajde idemo.“

„Kude bre gospodine da idemo. Vidiš li, ćorav nesi, da legam u bolnicu i da su me uvrzali s’s ovej cevke i žičke. K’d se kurtališem od ovuj muku i prezdravim, će idemo kude oćeš, s’g nema ništo od idenje.“

„Dobro, bre, čičo, znaješ li ti koj sam ja?“

„A bre pobratime, koj si da si, ja ti ubavo reko, dok ne prezdravim nema idenje. Kazuj mi kude da dođem i čim stanem na noge, sam ću si dođem. Ja li sam mladenevesta pa će me vodiš.“

On razmota jednu artišku savivenu onakoj k’ko kol pita pa mi vika: „Mora čičo, mora, eve ovde sve pisuje.“

„Tu bre, al’ si ti niki nedokazan čovek. Mora, pa mora. Ništo ne mora, mora s’lte da se mre.“

„Eve, tuj smo, pa ja ti čičo od mrenje i zborim.“

Prođe mi kroz glavu, lele ovoj je sv. Ranđel došeja po moju dušu. I tuj se probudi. Vidim zbrali ste se oko men, zabuljili ste se u onaj televizor, a tam na njeg ništo se mrda i uviva. Sećam se k’ko me jed’n, doktur li je, iz televiziju li je, pituje:

„Čičo, znaješ li što je ovoj na televiziju?“

Jok! Vikam mu ja.

„E pa čičo, toj je tvoje srce!“

„Lele dokturi, ovoj li je moje srce? Neje, ovoj se vi sojtarisujete s’s bolnog čoveka. A bre, ako je ovoj moje srce, kude je u njeg otadžbina, kude su imiki na svi onija devojčiki što sam gi begendisuvaja. Kude je ime, i toj s’s mrsna slova pisano, na moju si ženu i domakicu, kude su onolke strele od Amori i onija resto Kupidoni? Ništo, s’lte se niko ljigavo mesište mrda i uviva.,

Onolki romani, onolke pesne, onlko kukanje, onolko runzanje, te daj mi srce tvoje, te eve ti srce moje, te srce moje i srce tvoje u ljubavi stoje, tandara-mandara. Ništo!

Nadokrajke će iskoči da su toj izmisleli ovija zamlate pesnici, da sotonju narod i da se od tuj rabotu ranu s’s leb.