Što će ni televizija?

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Mlogo sam pisuvaja po ovej novine, k’ko niki u Srbiju nema političari k’ko naš si Niš, al’ eve, pa ću pisujem. Toj k’ko oni varkaju Niš, takoj ni guske nesu varkale Rim. E s’g ako niki misli da ja s’s ovej guske i Rim imam neku lošu premislu, toj si je njegovo.

A bre, ovija naši teraju politiku k’ko da gi Makijaveli čiča a Miloš Obrenović tatko.

Tam po Beligrad s’lte ćutu i glasaju. Da gi niki rekne, od ovija njiovi  prisednici, k’ko Ćele-kula mora da se prenese na Terazije, s’s obe ruke bi glasali, s’lte da gi bije glas k’ko mlogo poštuju partiju i prisednika na partiju.

Al’ za toj, a se vrnu u Niš još od Toponicu se razvikaju k’ko ovija zakoni što su gi glasali po Beligrad nesu dobri za Niš, al’ zakon je zakon i mora se poštuje.

Pitujemo gi:
„A bre, braćo poslanici, a što puštiste da ni Beligrađani zatru radio Niš? Ene ga, stari Popić se u grob prevrća. Zar on dade, s’s golem alal, na komunisti onolku palatu, s’lte da napraju radio Niš, pa da cel’ varoš čuje k’d  će nacionalizacija, k’d će rekvizicija, k’d će mobilizacija, k’d će nestanjuje struja, k’d će poplavi Nišava, k’d će zatiraju koze, koj je umreja a koga su uapsili“.

Zašto braćo odbornici onomad blagosiljaste da se na doboš proda Niška televizija, zašto ni uzedoste merak da ve gledamo k’ko ne zamajujete i sotnjite. Kude će s’g gledamo k’ko onakoj, s’s šlemovi na glavu, s’s zavrnute nogavice na pantalone, k’ko Nišavu da će gazite, s’s zasukani rukavi, k’ko pitu da će mesite, frljate ništo s’s lopatu u rupu.

S’g, kad niki srpski Berluskoni, za jeftine pare, pazari Nišku televiziju, mesto vas, s’lte će gledamo pevaljke s’s veštačke sise i dupiki. Dobro de, i toj je nika fajda, sadržaj će bidne isti al’ slika će bidne poubava.

A vi ni vikate: „Braćo Nišlije, televizija vi ič ne treba. Ako vi je tolko do televiziju, ako vi je tolko do serije od pre četeres godine, ako ič ne mož da živite bez kineski filmovi, ako ne mož zaspite dok ne nabrojite bar pedeset mrtvi u američki filmovi, eve vi gu televizija Beligrad, pa cel d’n gu gledajte. Ima i da čujete, što je bilo i k’ko je bilo u Marinkovu baru, i koj je kopaja geriz a koj kenef u Mali Mokri Lug“.

A što je bilo po Niš, za toj vi ne treba ni radio ni televizija. Otvorite si pendžer, protnite glavu kroz njeg, pogleđujte, a uz sokak, a niz sokak i sve će vidite, Niš neje golem. Ako je niki, ne daj bože umreja, će čujete zvona crkvena i kukanje na naslednici, dok pratnja proodi kroz čaršiju. Ako neste pročateli na krstaču koj je umreja, viknite komšike na jedno kafe i slatko od  dunje, i će znajete koj je umreja, k’kav je amanet ostavija i što je sve reknuja na popa k’d su ga ispovedali.

Beligrađani ni cvrsto obećaše da ne neće zabraju. Vikaju ni, naš radio je i vaš radio. Naša televizija je i vaša televizija. Eve svaku nedelju, po jedan put, će vi svirimo „Niška banja topla voda“ al’mora da  prodamo ovuj Popićevu čatmaru. Mlogo je bre oronula, ete ni kralj Milan ne spije viće u nju. Pare će si podelimo, onakoj bratski i po zakon. Devedesetipet posto na nas a pet posto za vas. Za tej pare mož’ da uzmete za svaku malu po ‘ednog  telalina. On će mesto radio, da ide od kuću do kuću, će čuka u tupan i će vika: Narode, narode, vlas’ ve vika i zapoveđuje…“