Sveti Trifun

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Lele, ‘edva dočeka taj  d’n. Uvatili me niki kondrci pa ič nemoga da spijem.

Ustado pređi zoru, obriči se, umi oči s’s svetenu vodu, zapali kandilo, kusnu slatko od smokve i toj od onoj u devet vode vareno, turi džezvu za kafu, pa vikam si ovuj moju domakicu da u drustvo popijemo jedno kafe.

– Ajde mori,“vikam gu.“D’n’s je golem kardaški praznik, sv. Trifun.
– Moj neje – vika mi ona – Ako si zabraia pa ću ti kazujem, ja ti nes’m kardaš, ja sam ti žena i domakica.“

Toj reče pa se obrnu nakud duvar i zaspa k’ko angelče.

Pomisle si ništo na moj pamet, ono i bolje što neje ustala. Takoj bi se rastropala po kujnu i mutvak s’s tendžere i sinije, počela da uređuje i zapoveđuje i dibiduz bi mi iskvarila merak na ovaj božji d’n.

Mlogo si, ja i ovija moji kardaši, poštujemo t’j praznik od vino pijenje, lojze zarezuvanje, mandže gotvenje i cel d’n majanje po lojza i Goricu. Na t’j d’n, lojze je k’ko Sveta gora, ženska noga na njeg ne stupa da ga ne opogani, s’lte se muški maju i oko sofru i oko gotvenje.

Odma po Božić, počnemo da se zbiramo po kafane i prajimo muabet što će gotvimo i od koje vino će najprvo da obiđujemo. Jed’n d’n, tam’n se moj  moj Kum Đoka beše zaneja, k’ko pop Vrndža u „Oče naš“, s’s zborenje da se u čkembe i papci ne tura krompir, k’d ete ti ga ‘ed’n od ovija taze niški jevropejci, Stavra Trta, što do onomad beše partiski sekretar u Jer-Jer fabriku, a s’g vikan Jeko Kacin, člen na nevladinu organizaciju „Il’ Jevropa il’ ladna Nišava“.

– A bre – vika ni – Još li se utepujete s’s lojza i sv. Trifuna. Ostareste, obeleste, a pamet ne dobiste. Vidite li ćorče ćorave koje je s’g vreme, s’lte što ni nesu čukun unuci ulegli u Jevropu, a vi iskate s’s toga Trifuna sve da iskvarite. S’g je novo vreme, s’g su novi praznici, s’g svi ima da slavimo sv. Valentina.

Pogleda ovija moji kardaši a oni se nakostrešili, usvitkali s’s oči. Vido ja, znajem gi narav, će ga tepaju u sred kafanu. Osetija i on, znaje kuče, malko li su ga tepali dok beše partiski sekretar, te izlete iz kafanu i pobeže na sokak.

Ja se zamisle malko, pa pitujem ovija moji kardaši: “A bre pobratimi, k’kv je toj svetac, taj Valentin, t’k’v ga nema crkveni kalendar“.

A oni mi vikaju: “Toj ti pobratime neje domaćinski praznik, toj ti je praznik na švaleri i švalerke, na kurve i kurvari.“

Aaaa, seti se ja, toj mora da je slava na političari.

– Neje pobratime, nego na taj d’n, neće se viće zarezuje lojze, nego cel d’n ima da se miluješ, celivaš i giličkaš s’s ženu si i domakicu ali s’s švalerku i komšiku, koj što ima.
– Popol’k bre pobratimi,toj li je za turnje u crkveni kalendar? Vi si ubavo znajete, da ni nam za tuj rabotu ne treba crveno slovo i da si mi, s’s naše si domakice, taj adet teramo i na praznik i na delnik.

More, vika ni gazda Milan: Mi će si slavimo onoj što su ni slavili dede i tatkovci i za toj izvoljevajte u moje lojze na d’n 14 februarja leta gospodnjeg 2015!

A vi braćo, što ste se zabuljili u taj televizor, molim vi se k’ko na gospoda, ne davajte da ni otimaju sv. Trifuna. Ako ne s’g pretupaju s’s ovoga Valentina, dogodine, što svi će slavimo noć na veštice i vampiri.