Ulica Todora Milovanovića

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Ulica Todora Milovanovića je sokak u sred čaršiju. Ubav, gospodski, taze asfaltiran i s’s nove pločke kald’rmisan.

Ovija iz Jevropu ni naredili da od pločke napraimo „stazu za slabovidni čoveci“. Ubavo, takoj i treba ako iskamo Jevropa da bidnemo. Al’oćeš, ovija naši učovnjaci napraili „stazu za slaboumni čoveci“, i s’lte lud čovek mož’ da odi po njuma jer vodi pravo u jendek od kanalizaciju.

Al’ za toj, nedaja ti Gospod da s’s auto staneš na tuj stazu, odma doodu ovija iz Parking servis, otimaju ti auto i uteruju te u dužničko ropstvo. K’ko da si od MMF kredit uzimaja. I takoj, od ovaj golem projekt na Jevropu, s’lte je Parking servis fajdu imaja.

Ovaj taze asfalt, neje k’ko drugi asfalti. Ovaj asfalt je naručilo Jevropsko drustvo za zaštitu na tice i ostale životinjke. K’d vrne kiša, na asfalt se zaviru goleme bare i s’g golubi, dživdžani i gugutke. Tuj piju vodu i banjaju se.

Od Voždovu čkolju do Dom na zdravlje s’lte bare, a pred Dom, jezero. I s’g, ako iskaš kude doktura, moraš il’ da plivaš il da te Tole Taksista s’s gondolu preveze.  Batalija Tole vozenje s’s auto, pa si izmisleja novu rabotu. Naručija da mu iz Veneciju ispratu jednu gondolu s’s sve šešir i mornarsku majicu i s’g, čim udari niki pljusak Tole prevozi bolesnici od Draganovu apoteku do Dom.

Em gi vozi, em gi poje, k’ko onija po Veneciju. Na tam poje „Razbole se belo Done“, a na ovam „Oj, Nišavo, vodo mutna“.

Nego, ide zbornje k’ko su ovija iz Parking servis i na njeg gondolu oterali, jer neje bila usidrena po pravila na Agenciju za prekookeansku plovidbu. 

Onomad, idem kroz Kazandžisko sokače, onakoj nogu pred nogu, k’ko selska mladenevesta, i sve gledam u onuj kaldrmu, još iz tursko vreme. Stra’ me, bre, ću se sopletem,  ću padnem,  ću se orezilim pred ovol’ki narod, što je zaseja pred kafane i s’lte čeka s’s koga će se sojtarisuje od ovija što proodu kroz sokače. Ono istin je, mora se varkaš k’d odiš po istoriju i kulturno blago. Al’ od k’d turiše ovej pločke po čaršiju, svi po Niš usitniše s’s odenje, jer č’s po č’s pa se čuje zborenje po sokaci:

„Lele, čuste li, na Mitu Gugutku mrdnula pločka pod noge k’d je proodija kroz Obrenovićev sokak, padnuja pa si nogu iskršija“.

Slušam onomad komšiku Desu Kasapku k’ko si, onakoj preko plot, zbori s’s prvu komšiku Olgu Džaferku. Ja načulji uši.

„Ma neje toj ništo, slatka sestro. Dara Sekretarka, druga žena na onoga političara, ma ubavo ga znaješ, onaj što ostavi ženu i tri deteta čim pobedi na izbori“.

„Uuu, jed’n li je koj neje ispudija ženu i ostavija dečicu k’d ga turu u vlas'“, š’pka si Olga Džaferka.

E, s’g se i ja seti. Taj Dara proodila onomad pored Voždovu školu i b’š na onoj mesto, kude se zbiraju učiteljke, k’d piju kafe i čuru tutun, zaglavi gu se štikla od taze štrimflete, pa nit tam, nit ovam. A štrimflete, oči da ne odvojiš od nji. Modre, modre, pa sve prošarane s’s zlatne zvezde, iz Italiju, doneja gi muž k’d se mandaja po opštinsku rabotu. Ispratila ga niška opština da vidi tam po Napulj, k’ko mafija čisti đubre po sokaci.

Vrisnu Dara, poplašišese deca po školsku aviju:

„Lele, iskrši mi se štikla! K’ko ću s’g na muža pred oči da iskočim?“

Žalno kuka Dara, muka gu izela, svi se sažališe. Pritrčaše č’k i učiteljke. Ono istin je, otoč gi beše milo k’d Dara zaglavi štiklu, al’ s’g s’lte što i one ne udariše u runzanje.  Penzionisani švaler Vule Mazni frlji zembil s’s leb i mleko, pa zgrabi Daru s’s obe ruke za dupe i poče gu š’pka na uvo:

„S’lte p’lk gospojice, k’d ti čiča rasklati nogu u kukovi, za č’s će gu izvučeš iz pločke“.

I takoj, ide muka ide nevolja. Zgrabiše Daru, koj za miške, koj za kraci, Vule Mazni za kukovi i jedva gu izvukoše. Daru izvukoše, al’ štikla ostade.

Lele, lele, k’d vide Dara iskršenu štiklu s’lte se oklembesi na Vuleta Maznog i prevrnu s’s oči. Učiteljke gu počeše prskaju s’s vodu i da gu tešu:

„A mori, božja ženo, fala na Gospoda što nogu nesi iskršila a za štrimfletu kolaj rabota, muž  će ti donese ponove i poubave k’d ga ovija iz opštinu pa ispratu u Beč da vidi mož’ li voda da teče i uz breg“.

Dal’ od ovoj zborenje, dal’ od ovoj prskanje s’s vodu, Dara se povrnu, dovati onaj telefon na pipanje, pa poče da vika u njeg. Na koga je sve vikala, ne znajem al’ što je vikala neje za pisuvanje jer ovoj će čatu i mlađeji od osamnajes godine.