Vlas’ neje od Boga

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Braćo i sestre, ljubezni Nišlije, i do nas, ovam u raj, dođe aber k’kva ve je muka ufatila i k’ko Niš iskoči najposlednji varoš u Srbiju. I toj neje muka od Turci, Švabe, Natovci i ovija resto dušmani, nego od ovija naši kučiki.

A naši kučiki, znaje se, k’d apu, apu do kosku, meso kidaju i stoput se povrtaju. Da su s’lte ovija naši iz Palilulu i Žožinu kapiju pa đene-đene, nego ovija Beligradski se ostrvili a oni apu jevropejski. Zašuntavu te s’s onoj njino zborenje od Jevropu i dok se obrneš nema ti ga dibelo meso.

A tam, a ovam, nakani se da pitujem svetog Petra da me pušti malko dole, da od blizinu nazrnem što je toj s’s ovaj moj Niš i pomagam na ovija naši alamunje i katlabani iz opštinu da se odbranu od ovej beligradske skakutke.

Gleda me sveti Petar, nabrčkaja onej njegove bele veđe, tropa s’s ključovi i kalauzi, pa će mi vika: „Ja te Ivko ič ne razbiram! K’kvi Beligrađani, k’kve skakutke?“

Ja utanji s’s glas, gutnu pljunku i udari u molenje: „Ti sveti oče, ubavo znaješ da smo si mi Nišlije krotak narod. Nas ne nema u junačke pesne. Mi smo si za sojtrl’k, za pesnu, za čočeci, za pomalko rabotu, za ašikl’k i golem sevdah. I takvi k’kvi smo, preteramo i Rimljani, i Huni, i Avari, i Krstaši, i Turci, i Švabe, i Šestu Ličku i Dvanajestu Banijsku i na svi gi kusnumo pilav“.

„Dobro de Ivko“, vika mi sveti Petar. „S’g li će mi deklamuješ Nišku istoriju? Sto put si pričaja po cel raj, i za Nemanju, i za Barbarosu, i za zlatni nožovi i kašike. Ću te puštim, al’ k’ko ajduk da ulegneš u čaršiju, niki da te ne vidi. Nemoj mi napraiš niki belaj pa da mi ovija Švapski anđeli prišivaju, k’ko i ja priznavam da su Srbi nebeski narod“.

Jutre d’n, takoj oko podne, ulego u varoš.  Varoš pun s’s narod. Jedni, k’ko zamajani se mandaju, a na tam, a na ovam. Drugi stoju na sred čaršiju, gledaju u nebo i ništo š’pkaju. Treći mandaju s’s barjaci, čepatu se, legaju pred opštinu, vikaju: „Dole vlada, lopovi! ‘ajduci, žuta bando, crvena bando!“

Lele majke, pa ovoj li je ostanulo od Niš. S’s ovakav Niš, ima se dibiduz orezilimo ako iskamo da slavimo cara Konstantina i vikamo Rimskoga Papu u gosti.

Pitujem jednog od onija s’s barjaci: „A bre pobratime, što je ovoj, mobilizacija li je, rat li je, da nesu pa Turci udarili, da neje Čuma udarila, da vi nesu nike mađije napraili?“

On me pogleda, onakoj ispod veđe pa mi zbori: „Čičo bre, ti k’ko da nesi od ovaj svet. Vidiš li da je došlo poslednjo vreme. Ovoj neje bilo ni kod Mula Jusufa i Fočić Mehmed Agu. Neću grešim dušu, i oni su uzimali harač, al k’ko ljudi, deseti del. Ovija naši ni se ukačili na grbinu, k’ko dete na trešnju pa ič da sleznu. Plaćaj porez na kuću, plaćaj prirez na avliju, plaćaj za kučiki , plaćaj za mačiki, plaćaj za drum, plaćaj za ćupriju, plaćaj za vino pijenje, plaćaj za tutun čurenje, plaćaj na dokturi, plaćaj na pisari i činovnici, daj na Boga božje, na cara carevo i takoj cel život“.

„Dobro de, što raboti vlas’, zbori li vi ništo?“, pa ga ja zapitkujem.

„Zbori, zbori. Vikaju, što će ni narod bez državu. Ako se zaintačite pa pomrete, država će si zapati nov narod i toj pokrotak, što ič ne zakeruje. Vlas’ je od Boga dana“.

Plačečki se vrnu u raj, pa pravo pred svetog Petra. „Istin li je sveti oče vlas’ od Boga dana il su i toj izmisleli ovija političari, s’lte da sotonju i zamajuju narod“.

Sveti Petar se zamisli, pa tropnu s’s onija njegovi ključovi i vika mi:

„E moj Ivko, obele, ostare, umre a pamet ne dobi. Vlas’ neje od Boga, vlas’ je od narod dana. Narod gi je biraja, narod gi je vikaja bravos, narod gi je tapšaja i s’s ruke i s’s noge, narod gi je u pesne turaja i slike gi po čaršiju nosija. Tuj poparu si je narod sam nadrobija i sam neka si gu kusa. Toj neje božja rabota“.

Vaš Ivko jorgandžija od onaj svet

Pismo prepisaja i daja na Nišlije da čatu, ega gi dođe iz dupe u glavu, Petko Nišavac.