Zašto je tužilaštvo bitno?

Autor

Predrag Blagojević

NovinarJedan od osnivača "Južnih vesti"@pblagojevic

Definicija osigurača je: „Namerno oslabljeno mesto u električnoj instalaciji“. On je i osmišljen tako da u slučaju da naiđe jača struja, on „izgori“, ali time sačuva ostatak električnog sistema.

Nekada je bilo potrebno da se nakon strujnog udara zameni osigurač, odnosno onaj uložak, mada se često svodilo i na prostu zamenu samo onih par žičica (licni) unutar njega. Ali svakako su za to bili potrebni neki trud i znanje. Tehnologija je napredovala, pa noviji osigurači više ne stradaju, već samo „izbace“. Tako je postalo dovoljno samo da neko iole pismen priđe, prstom vrati prekidač na svoje mesto i osigurač ponovo radi.

U zadnjih 20 godina rada u medijima sam po sili prilika morao da pratim i rad tužilaštva. Nisam pravnik, ali mislim da sam za ovo vreme uspeo da shvatim suštinu rada te, veoma bitne institucije javnog sistema. Od njegove svrhe, propisa po kojima rade, do unutrašnje organizacije i uređenja. Na kraju sam formirao i svoj stav o tome kako Tužilaštvo stvarno funkcioniše, pa i bio svedok brojnih pritisaka na njegov rad.

Pojednostavljeno, zaključio sam da je nedovoljno nezavisno tužilaštvo u stvari „osigurač vlasti“.

Dovoljno je samo da se bar iz daleka pogleda čime se tužilaštvo u stvari bavi, koja ovlašćenja ima i koliko je ono bitno za bezbednost i sigurnost svih građana.

– Iza svih planiranih hapšenja u vezi sa korupcijom i organizovanim kriminalom stoji isključivo tužilaštvo, koje i vodi istragu, dok policija samo sprovodi ono što im tužilac zatraži. Dakle, kada vidite da je informaciju o hapšenju neke „zverke“ pred kamerama saopštio ministar unutrašnjih poslova (često potpuno neopravdano nazivan i ministar policije) a da pored njega nema javnog tužioca, trebalo bi da budete svesni da je taj događaj zapravo obična predstava za javnost.

– Za većinu krivičnih dela, i to ona najbitnija, sud ne može da sudi ako pre toga tužilaštvo nije sprovelo istragu, prikupilo dokaze i podiglo optužnicu. Jer tek tada kreće suđenje.

– Za razliku od suda, gde predsednik ne može da od sudije preuzme slučaj i sam presudi, pa čak ne može ni tako lako da od jednog sudije predmet prebaci drugom, tužilaštvo je više kao vojska koja ima jednog vrhovnog komandanta i gomilu oficira ispod njega – tako da Republički javni tužilac može da uzme predmet bilo kog tužioca ispod sebe i praktično sam odluči da obustavi istragu ili podigne optužnicu. A to „bilo kog tužioca ispod sebe“ obuhvata sva tužilaštava iz Srbije, npr. iz Pirota, Užica, Beograda…

– Nekom ko je pravosnažnom sudskom presudom oslobođen optužbi za krivično delo, ne može ponovo da se sudi za istu stvar. Ali ne zaboravimo da optužnicu za najozbiljnija krivična dela mora da napiše javni tužilac, a presuda u mnogome zavisi od toga kako je on napiše, koje dokaze ponudi i kako sve to „upakuje“, jer sud sudi po optužnici. Tako „greškom“ tužilaštva i najkorumpiraniji političar može da bude trajno oslobođen krivice i kaže: „eto, vidite da nisam bio kriv“.

– Tužiocima je dato diskreciono pravo da sami odlučuju o obacivanju prijava za mnoga krivična dela, kroz sklapanje nagodbi sa osumnjičenom osobom. Takozvano „načelo oportuniteta“. Tako je, suštinski, utvrđivanje krivice, koje po Ustavu pripada sudu, u velikom broju slučajeva povereno tužilaštvu.

– Ali dok je rad sudova prilično transparentan, jer građani imaju prava da prisustvuju skoro svim suđenjima, mogu da vide sve presude a u njima i obrazloženja sudije, tužilaštvo radi potpuno zaklonjeno od očiju javnosti. Na primer, tužilaštvo je nedavno počelo da krije podatke o pomenutim nagodbama – iako su novinari mnogo puta utvrdili da su tu privilegiju često koristili upravo najviši državni zvaničnici, gradonačelnici, narodni poslanici…

Mogao bih ovako dugo.

Ali ne pišem ovo da bih kritikovao tužilaštvo. Naprotiv, pišem da bih ga branio!

Uz prethodno pomenute slučajeve, možete li da zamislite koliki je mogući stepen zloupotreba ako bilo koja partija ili pojedinac mogu da utiču na rad tužilaštava?
Ja ne mogu! Trudim se, ali svaki put se setim još nečega i shvatim da prosto ne mogu da zamislim sve to što bi moglo da se desi ili se već dešava.

Zato i pišem ovo, da bih branio tužilaštvo. Da bih ga branio od partija, Vlade, predsednika, kriminalaca, medija.. da bi ono bilo nezavisno od njih, otporno na njihove pritiske. Jer nam je ono neophodno, a već opasno kasnimo u njegovoj odbrani.

Paradoksalno, dok se u najveće vodi rasprava o novom zakonu kojim će biti definisan rad tužilaštva, pa i ono suštinski važno – ko će i kako birati tužioce – sam Republički javni tužilac ćuti! Nema ga. Ne znam ni da li postoji ili je izmišljeni lik. Ne meša se u svoj posao.

A onda, ni najmanje neuobičajeno, štaviše očekivano, kreće medijska kampanja protiv onih tužilaca koji javno ukazuju na sporne predloge Vlade i traže veću nezavisnost u svom radu, što podržavaju i brojne domaće i međunarodne institucije i organizacije.

Provladina udruženja podnose protiv njih krivične prijave, a tabloidi pod kontrolom vlasti po tim optužbama već donose i presude.

Uvek imam potrebu da branim one koje vladajuća garnitura napada, a naročito sada, kada su ti napadi usmereni protiv Gorana Ilića, jednog od uglednijih tužilaca, nakon što se javno pobunio što je „neko“ iz teksta zakona o tužilaštvu obrisao pridev „nezavisan“.

Ali osim da branimo ljude, veoma je bitno da svi zajedno branimo ono što režim napada i pokušava da uništi, a to je smisao one reči „nezavisan“, odnosno ideju o tužilaštvu nezavisnom od vlasti.

Ako padnemo i na ovom ispitu, definicija osigurača sa početka teksta će moći u potpunosti da se primeni i na Državu. Umesto da od kriminala štiti građane, Tužilaštvo će postati osigurač vlasti.