Zdravo, zdravo
Uvodna reč Radoja Domanovića u prvom broju lista Stradija, 25. decembar 1904. (7. januar 1905)
Šta ćeš sad da pišeš? – pitali su me mnogi posle 29. maja (Majski prevrat, po starom kalendaru) nekako pakosno i podrugljivo – nema više za tebe materijala!
O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi smo isti onakvi kakvi smo i pre bili.
Poginuo je Aleksandar, a to znači mnogo dobra, ali ne znači sve.
Da je se 29. maj desio nešto u doba koje iznose priče iz „hiljadu i jedne noći,“ onda bi od prilike ovako trebalo da izgleda:
U jednom magnovenju ispravile se krive beogradske ulice, a s jedne i druge strane nikle šestokatne, moderne nove kuće. Mesto ružne kaldrme asfalt, a Saborna crkva porasla veća od Sv. Stevana u Beču. Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi.
Putovi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene natrapa na kakvu veličinu prvog reda.
– Ko je ovo?
– Taj?… E, to je srpski Bizmark, samo još mudriji.
– Taaako!
– A ovo?
– To je naš Kant!
– A ovo?
– Taj je izmislio novu vaseljenu.
– Au-u-u!
Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Gospodin Giga, na primer, ide u kancelariju u 5 časova izjutra, a mitropolit štampao 18 velikih teoloških studija, i postao autoritet svetskog glasa. To vredi.
Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.
– Šta je ovo, po Bogu?
– To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 29. maja. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.
– Ostavite nas, savest nas grize!! – reknu tek, pa rukama u grudi.
Kazamati prazni. Sve se propoštenilo. Ilija Gavrilović priložio poveću sumu novaca za iznemogle starice.
Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: „dozvolite“, „molim najpokornije.“ Popovi prosto kao svetitelji, kad ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Hristovi sišli na zemlju.
Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarije i kasarne sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti.
Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.
Kad bi srećom tako bilo, onda bi „Stradija“ otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirka ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al’ ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji među ovim ljudma nabiljašiti otud, oduvud malo materijala za „Stradiju.“
Toliko kao pozdrav, dobra publiko. Nećemo se valjda u prvom broju svađati i grditi, a nema ni… smisla. Prošlo je godinu dana kako se nismo razgovarali, pa je red da se ljubazno pozdravimo. E, docnije Bože zdravlja! Živi smo ljudi, pa se možemo i sporečkati.
Je l` zvuči poznato?
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
Komentari
5Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Da ne poverujes sta je covek pisao pre vise od 100 godina.
svaka slicnost sa 5. oktobrom je slucajna.
de ga nadje :)))
Znaci, autorova je jedna recenica – i sadrzi gramaticku gresku. I on sebe naziva novinarom. 🙂
Sima | 11.01.2010. 19:34
Znaci, autorova je jedna recenica – i sadrzi gramaticku gresku. I on sebe naziva novinarom. 🙂
Dobro, Simo, ne srdi se, dete je mlado, ima vremena da uci, a i ne zamerimo mu, nema od koga da nauci bas svu gramatiku!