Sačuvaj dom svoj

Autor

Radomir Videnović

Filosof

Napisah „čuvajmo dom svoj, domovinu“, čuvajmo i sačuvajmo. A onda, kafkijanskim obrtom, eto situacije da treba da se branimo i da – čuvamo sebe.

{Kao neka vrsta moderne ekskomunikacije, isključenje iz zajednice, anatema.

Uvek mi na pamet pada stravična anatema bačena na Spinozu:

„Po odluci anđela, po sudu svetaca izgonimo i izopštavamo i proklinjemo Baruha D’Espinozu… (…) Određujemo da niko s njim ni usmeno ni pismeno ne opšti, da mu niko ne iskaže nikakve milosti, da mu se niko ne približi bliže od četiri lakta. Da niko ne ostane s njim pod istim krovom i da niko ne čita spise koje bi sastavio ili napisao.“}

Kako se braniti?

Ko?

Onaj ko misli svojom glavom, kako se to kaže.

Od čega, od koga?! Kako?!

Od optužbi za izdaju, od kleveta da je neprijatelj, strani plaćenik. Reč neprijatelj je prilično nejasna i dvosmislena, a to pogoduje zlu; zna se – zlo je glasno i bolje organizovano.

O neprijatelju je pisao, u svojoj istoimenoj knjizi, razboriti, „umni i izuzetno dobro obavešteni pisac“ Kosta Čavoški, kako kaže Nikola Milošević.

(Napominjem: reference navodim da ne bih, kao mali, koristio tuđe reči kao svoje.)

Izvorno, reč neprijatelj „označava spoljašnjeg neprijatelja i stranog zavojevača,“ kaže Čavoški i konstatuje da se ta reč „upotrebljava i za označavanje takozvanog unutrašnjeg neprijatelja, pod kojim se podrazumevaju politički suparnici i protivnici u okviru iste političke zajednice.“

Zato se za njih upotrebljavaju „ adekvatne mere“.

Ali, u istoriji, prevrtljivoj i varljivoj, je poznato da samo izopačeni i nelegitimni politički sistemi vlastite građane označavaju i progone kao neprijatelje.

U staroj Grčkoj, neprijatelji su bili samo varvari, stranci – zavojevači, a među samim Grcima nema rata već – nesloge, jer su to rođaci i saplemenici. Koliko smo puta čuli pri nekom javnom obraćanju (ne samo političara) – „Draga braćo i sestre…“. Ali, čini mi se, to ne čujem, u poslednje vreme.

Doduše, i u staroj Grčkoj je bilo rata vladara protiv vlastitih građana. Tako, Ksenofont, pišući o tiraniji (koja je izopačeni oblik monarhije) kaže da monarh, pojedinac vlada za opšte dobro, po zakonu, a tiranin se rukovodi vlastitom korišću. Naravo, bezakonje se podrazumeva. Tiraninu svi mogu postati neprijatelji, pa i najbliži saradnici i prijatelji. Zato nema mira. Zato nema nazad. Zato rat vodi neprestano; da li je to paranoja?

(Setimo se samo stripa o Iznogudu:

Radnja se događa u Bagdadu, prvi čovek je dobroćudni kalif Harun al (p)Rašid, veliki vezir je Iznogud, kako kaže Vikipedija, to je francuski izgovor – He’s no good ili Is no good, a pomoćnik mu je Dil el Tant. Svi su komi;ne figure i nijedan od njih nije baš pametan. Iznogudov večiti cilj je da postane „kalif umesto kalifa“ – neprestano i neumorno pokušava i… ne uspeva.)

Dalji korak u diktaturi je cezarizam – „uništavanje ne samo aktuelnih već i potencijalnih neprijatelja“ najčešće pod optužbama za (vele)izdaju. Nazvana su delima protiv države i naroda, ali tu nema znaka jednakosti

(Kako svi mogu biti neprijatelji vladara, tako i svako delo, gest, postupak, svaka reč – ali i ćutanje – svako mišljenje (kako li se to utvrđuje?!) se može osuditi.)

Kosta Čavoški kaže kako je „taj nepovratni gubitak republikanske slobode“ Monteskje opisao:

„Kada je Sila hteo da vrati Rimu slobodu, ovaj više nije bio u stanju da je primi; bilo mu je ostalo još malo vrline, i kako se i to malo vrline neprestano topilo, umesto da se probudi posle Cezara, Tiberija, Kaligule, Klaudija, Nerona i Domicijana, on je sve više postajao rob: svi državni udari bili su upereni protiv tirana, dok nijedan nije bio uperen protiv tiranije.“

Zato je važno da vlada – ZAKON, PRAVO.

I naravno – PRAVDA.

JeI’ ovo idealistički?

Pa, jeste.

Ipak, ostaje poziv s početka: čuvajmo dom svoj, domovinu.