Dobre vesti s juga

Autor

Rodoljub Šabić

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Dobre, lepe vesti su stigle s juga, iz Niša i s razlogom našle mesta i u svim „prestoničkim“ medijima. A za to je zaslužan Viši sud u Nišu koji je doneo presudu kojom je odbio tužbu bivšeg načelnika Vojne direkcije za imovinsko pravne poslove i njegove supruge protiv novinarke Dragane Kocić i Niških narodnih novina.

Presuda je doneta u ponovljenom postupku. U ranijem postupku tadašnji Opštinski sud u Nišu presudio je tako što je novinarku i novine obavezao da tužiocima plate iznos od milion dinara. Na sreću ta je presuda ukinuta i vraćena na ponovno odlučivanje. Rezultat ponovnog odlučivanja je ova dobra vest.

Svojevremeno, razlog za to da usvoji tužbu sud je našao u „nanošenju duševnog bola“ tužiocima. A to „nanošenje duševnog bola“ bilo je po tadašnjem shvatanju prvostepenog suda posledica „povrede časti u ugleda“ tužioca. A ta „povreda časti i ugleda“ izvedena je tako što su novinarka i novine izneli odnosno napisali činjenice koje su ukazivale na to da je tužilac zloupotrebom službenog položaja omogućio majci svoje supruge da protivpravno naplati odštetu od 8,2 miliona dinara za objekat u Uroševcu koji su navodno koristili i oštetili vojnici naše vojske. Da se, kao vojni pravobranilac ne samo nije izuzeo iz postupka za „naknadu štete“, nego je čak u ime tašte pisao i podnosio zahtev.

A celu stvar čini specifičnom izvor novinarskih informacija. Oni su, naime, samo parafrazirali sadržinu optužnice koju je protiv tadašnjeg visokog vojnog funkcionera podnelo nadležno javno tužilaštvo.
Ispostavilo se da su pisali istinu, eto Južne vesti podsećaju da je visoki vojni funkcioner zbog zloupotrebe službenog položaja osuđen na kaznu zatvora, a njegovoj supruzi izrečena je uslovna kazna.

A da li bi stvari stajale drugačije da nije tako, da ta krivična presuda nije doneta? Jer, od početka je valjda bilo očigledno da su novinarka i novine pisali u interesu javnosti i da su imali sve razloge da veruju da je to što pišu istina. Problem je bio samo u tome što je neko, polazeći do karikature iskrivljene predstave o „prezumpciji nevinosti“ smatrao da su novinarka i novine dužni da dokažu da je to što pišu istina. U demokratskom svetu takav zahtev se smatra apsurdnim. Zaštitnik Evropske konvencije o ljudskim pravima – Evropski sud za ljudska prava u Strazburu potvrdio je to kroz više svojih odluka.

Ilustracije radi, u presudama koje su dobile dosta publiciteta – Oberschlick vs. Austrija, Schwabe vs. Austrija, Dalban vs. Rumunija, Sud je, pored ostalog, rekao: „Bilo bi neprihvatljivo da se novinaru zabrani da iznosi svoj kritički vrednosni sud samo zato što ne može da mu dokaže istinitost“, kao i to da „novinarska sloboda uključuje i određeni stepen preterivanja, čak i provokacije“.

Zato vrednost ove dobre vesti s juga nije samo u pravičnosti. Ništa manje je vredno to što se Sud iz Niša u odluci, što je nažalost za naše pravosuđe izuzetno retko, neposredno pozvao na Ustav i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, čiji potpisnik je naša zemlja, odnosno na garancije slobode izražavanja koje oni pružaju. Te garancije nas, bar formalno, čine delom demokratskog sveta. A u tom svetu je, da se poslužim još jednom sentencom iz još jedne odluke Evropskog suda, odavno nesporno da „sloboda izražavanja podrazumeva ne samo objavljivanje informacija, ideja koje su pozitivne, bezopasne ili neutralne, nego i onih koje vređaju, šokiraju i uznemiravaju, jer to traže pluralizam, tolerantnost i širokoumnost bez kojih nema demokratskog društva.“