Hoće li novinar dočekati jutro?

Autor

Rodoljub Šabić

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Nedavni „sudar“ niških „Južnih vesti“, jednog od najagilnijih elektronskih listova iz unutrašnjosti i direktora jednog niškog javnog preduzeća je još jedna „dobra“ potvrda da se sloboda medija, iako često i mnogo proklamovana u krugovima naše „elite“, doživljava na vrlo „specifičan“ način.

„Južne vesti“ su na svojim stranama, potaknute delovima rasprave u niškoj gradskoj skupštini, o tome da je nakon promene vlasti ubrzano zapošljavanje partijskih kadrova u javnim preduzećima, počele da pišu o toj temi.
Jedan od direktora javnih preduzeća, direktor Niške toplane, je odgovarajući na direktno pitanje „Južnih vesti“ izričito, pismeno s potpisom i pečatom odgovorio da su u tih nekoliko „kritičnih meseci“ primljena samo četiri radnika za rad u kotlarnici.

Budući da su raspolagali drugačijim informacijama, „Južne vesti“ su Toplani podnele zvaničan zahtev za slobodan pristup informacijama tražeći pored ostalog kopije ugovora o angažovanju fizičkih lica po bilo kom osnovu (radni odnos, ugovor o delu itd.) u „kritičnom periodu“.

Pošto je Toplana odbila da postupi po zahtevu „Južne vesti“ su se žalile Povereniku za informacije. Poverenik je našao da je žalba osnovana i naložio toplanama da daju tražene kopije ugovora s tim što će pre dostavljanja zaštititi lične podatke kojima bi se povredilo pravo na privatnost lica na koje se informacije odnose kao što su: adresa stanovanja, lični matični broj građana, broj bankovnog računa fizičkih lica i sl. informacije sadržane u tim ugovorima i iste učiniti nedostupnim.

Toplane su postuple po nalogu Poverenika. Broj kopija ugovora koje su dostavili potvrdio je sumnju „Južnih vesti“ i one su pod naslovom „Direktor lagao o broju zapolsenih“ objavile tekst o tome.

I priča je mogla i trebala tu da se završi. Međutim, učestali problemi sa grejanjem u Nišu, kao za svake novine zanimljiva tema, bili su povod i da se novinar „Južnih vesti“ obrati direktoru Toplane, što je dovelo do zbilja „zanimljivog“ telefonskog razgovora.

Nakon odgovora na nekoliko pitanja direktor je prekinuo novinara, vratio se na gore pomenuti tekst i zapitao ga: „Vi ste živeli u Americi? Da li biste dočekali jutro da ste u Americi rekli za nekoga da laže?“

Na pitanje novinara da li to da shvati kao pretnju, usledio je odgovor: „Shvatite kako god hoćete, ali da vi kažete da ja lažem a da vas ja ljubim, to nemojte da očekujete. Doviđenja.“

E ovakav „ton“ zaista zaslužuje pažnju. Na stranu to što bi direktor mogao da zna da u pomenutoj Americi, a i u mnogo, mnogo drugih zemalja, onaj ko javno iznosi  netačne podatke a pogotovo ako takve podatke stavlja u dokument, potpisuje i overava službenim pečatom, lako može da se suoči i sa mnogo neprijatnijim konsekvencama nego što je novinarska kvalifikacija da govori neistinu ili prosto narodski da „laže“.

Pitanje koje je ovde zanimljivo je – šta novinar (koji „ljubljenje“ izvesno nije ni očekivao) sme, treba i može da očekuje? Da li to što nismo „u Americi“ treba da ga čini mirnim da će „dočekati jutro“? I da li osim „nedočekivanja jutra“ treba da kalkuliše sa nekim drugim, nešto „manje neprijatnim“ konsekvencama?

Najkraće rečeno, ovakav razgovor je skandalozan. Jer, pretnje javnih funkcionera novinarima,  bile one direktne, „duhovite“ ili „suptilne“ – nedopustive su.

* Tekst je preuzet sa Bloga B92