Zar ne bi bilo bolje?

Autor

Rodoljub Šabić

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Ovih dana je „riznici“ tužbi koje različiti organi vlasti podnose protiv rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja stigao „doprinos“ i iz Pirota. Opština Pirot podnela je Upravnom sudu Srbije tužbu sa zahtevom da se poništi jedno Poverenikovo rešenje.

Inače, reč je o rešenju koje je u vezi sa trenutno hiper aktuelnom, „evropskom“ temom – restitucijom oduzete imovine. O rešenju kojim je opštinskoj upravi opštine Pirot naloženo da tražioca informacija, Mrežu za restituciju u Srbiji – udruženje građana za povraćaj oduzete imovine obavesti o tome da li poseduje određene informacije te da ih, ukoliko ih poseduje, učini dostupnim.

To se odnosilo na dve stvari. Na informacije koje je Opština, kao korisnik sredstava u državnoj svojini dostavila Republičkoj direkciji za imovinu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije, a koji sadrže podatke o nepokretnim i pokretnim stvarima sa iskazanom vrednošću na odgovarajućim obrascima. I još i na informacije koje opština u skladu sa članom 90. Zakona o planiranju i izgradnji dostavila Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, u vezi sa objektima izgrađenim ili rekonstruisanim bez građevinske dozvole.

Umesto da postupi po rešenju koje je, po zakonu obavezujuće i izvršno, Opština se odlučila da podnese tužbu za njegov poništaj. Sudbina te tužbe nije ni malo interesantna, već izvesna – Upravni sud će je odbaciti kao nedopuštenu. Prosto, opština Pirot se odlučila da povuče „pravnički“ potez zbog koga padaju studenti na drugoj godini prava, jer već na toj godini se uči da je u bilo kom upravnom postupku tužba prvostepenog organa protiv odluke drugostepenog – nedopuštena.

Zbog toga su, zapravo, potpuno irelevantni „argumenti“ zbog kojih je, kako se u tužbi navodi, „nalog Poverenika u suštini nezakonit“.

Ali, iako su irelevantni ipak su „interesantni“. Jer, stvarno je „interesantno“, da li neko ozbiljno misli da, iako u zakonu piše „svako ima pravo“, može biti (kako se navodi u tužbi) – „pravno pitanje da li podnosilac zahteva, Mreža za restituciju, ima aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva?“ I da li neko zaista ozbiljno misli da je nekakav pravni problem to što je, (kako se navodi u tužbi) Mreža za restituciju „političko telo“? Jer šta god to trebalo da znači, Mreža naravno nije nikakavo „političko telo“, a sve i da jeste to ne bi bilo od značaja. 

Ali, najinteresantnije je – zašto se opštinska uprava odlučila da piše tužbu u kojoj se na nekoliko stranica, pored navedenih i sličnih argumenata, pominju još i oslobođenje Pirota od Turaka 1877. godine, podseća na tapijski sistem, pobraja 30-tak raznoraznih zakona itd?

Zar, umesto pisanja nedopuštenih i na navedeni način „argumentovanih“ tužbi, nije bilo bolje, jednostavnije i korisnije obavestiti javnost o tome da, kako to stidljivo i piše u samoj tužbi „opštinska uprava ne raspolaže podacima o nepokretnim i pokretnim stvarima u državnoj svojini sa iskazanom vrednošću na obrascima 30 S-1 i 30 S-2“. I naravno, i o tome da li je (jer to se čak ni u tužbi ne pominje), ista situacija i sa podacima o bespravno izgrađenim objektima.
I, razume se, i uložiti napor u to, da se ovakve evidencije koje su elementarna pretpostavka za uvođenje kakvog takvog reda što pre uspostave.