Hibernacija

Autor

Saša Živić

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu.Generalni sekretar Udruženja pedijatara Srbije.Član Gradskog odbora Nove stranke u Nišu.

Nakon nekoliko godina saradnje, nadam se na obostrano zadovoljstvo (ne moje sigurno da) odllučio sam da prestanem da pišem za Južne vesti. Razlog? Samo ove nedelje, nakon mog poslednjeg teksta i događaja u Nišu, moje se ime u komentarima pomenulo 341 put! Premnogo i nezasluženo.

Mnogi pametniji od mene pišu sjajne kolumne u Južnim vestima i nemaju niti jedan jedini komentar, a užasno retko neko dobaci do 10 komentara. Na moju poslednju je stiglo preko 60! Nadareni pisac? Briljantan um? Naravno ne, samo sam dobra meta za oštrenje malograđanskih pera.

Na divan tekst uvaženog kolege Đokice Jovanovića „Oranje magle“ stiglo je 25 komentara i gotovo svi su se bavili „likom i delom“ cenjenog profesora! Niš umesto u velegrad tone u kasabu gde se ljudi ne bave idejama nego ličnostima. Često razmišljam koliko je štete naneo komunizam Srbiji! Isterasmo ga sa mukom iz društva, ali teško izlazi iz naših glava: ne želimo da se zamaramo tumačenjem suštine, kritikom ili odobravanjem stava – lakše je baviti se diskvalifikacijom ličnosti!

Hoću da ostavim moje Nišlije u izazovu, da se počnu baviti svojim životima, a ne mojim. Hoću da ljudi sednu sami sa sobom i iskreno porazgovaraju kada im ja ne smetam – gde je njihovo mesto u društvu i šta su učinili da njima i njihovoj deci bude bolje? Ne želim da budem izgovor za loš život u mom jedinom gradu. Erih From je govorio da je najveći problem savremene civilizacije odustajanje od slobode da se razmišlja („Begstvo od slobode“) – ne bih želeo da dalje budem uzrok konformizma mojih dragih sugrađana.

Ne želim više da odgovaram za svoju familiju, za svoga brata (iskreno, teško mogu da odgovaram i za sebe lično), ne želim da pišem za portal koji dozvoljava da mi se obraća sa „ne zevaj više“ ili „ne lupaj“… Ovo Uredništvo smatra verovatno vrhuncem demokratije, a ustvari je povlađivanje najnižoj malograđanštini i nepristojnosti, te odustajanje od onoga što je osnovni zadatak medija u svakoj nesrećnoj zemlji kakva je i Srbija: da oblikuje javno mnjenje!

Poslednji najkomentarisaniji članci ovog portala ustvari su odraz većeg uticaja „Zadruge“ na Južne vesti, mada bi bilo očekivano da bude obrnuto.

I pored mog iskrenog insistiranja na suštini mog protesta kao nezadovoljnog profesora Univerziteta (ako u to neki čitaoci i sumnjaju, Uredništvo ne bi trebalo, jer me poznaje), svaku svoju rečenicu Južne su vesti počinjale tvrdnjom da sam član Nove stranke, što je tačno, ali za ovu priču nerelevantno. Ne stidim se svojeg članstva u Novoj stranci, naprotiv. Ne stidim se svoga (gimnazijskog) drugarstva sa Zoranom Živkovićem, naprotiv. Ne stidim se što sam kritikovao vlast Borisa Tadića i očekivao da dođe bolja. Niti se stidim što nisam anticipirao „neverovatan uspeh“ ove vlasti – da bude gora od predhodne, čiji učinak ocenjujem nejakom studentskom peticom.

Gotovo je nemoguće da neko na Fakultetu zasluži četvorku – ali evo, ova je vlast uspela i u tome! Oduvek sam mislio da se navija za klubove i da se oni mogu voleti iracionalno, a da se političke partije moraju ocenjivati po rezultatima, a ne po „ljubavi“. Bez takvog civilizacijskog iskoraka svaki će se naredni izbori doživljavati kao „megdan“ kako često govore Aleksandar Vučić i njegovi niški botovi, a ne kao demokratski praznik… Ne stidim se ni toga što sam iz stranke na vlasti prešao u tada opozicionu LDP, a onog trenutka kada je zamirisalo da to baš i nije opozicija, prešao u najdosledniju antivučićevsku Novu stranku. Drugim rečima, sa izuzetkom nepune dve godine Đinđića na vrhu, uvek sam bio protiv vlasti.

Zbog toga se i povlačim sa ovih stranica. Ne želim da moje ime služi obračunu unutar fronta protiv aktuelne vlasti. Jer Srbija ima samo jedan problem – po meni to je grupacija SNS (namerno ne kažem partija, jer to nisu). Grupacija koja može i sa republikancima (Dačić) i sa monarhistima (Drašković), i sa „partizanima“ (Vulin) i sa četnicima (Šešelj), i sa „proleterima“ (socijaldemokratama) i sa „tajkunima“ (Pokret snaga Srbije, Srpska narodna partija)… sa svima osim sa građanima koji se usuđuju da pomisle da tu nema ideologije te da takva vlast nije i ne može biti dobra…

To što me neće biti na ovom portalu neće biti velika tragedija ni za Južne vesti, ni za čitalaštvo. Južne se vesti profilišu kao slobodne, što je u današnje vreme veliki uspeh, pa će brojni želeti da pišu za njih. Dovoljno su praćene da ni čitalaštvo neće imati problem da nađe drugu žrtvu, drugo opravdanje za svoje suštinsko nečinjenje…

Naravno, ja ne odustajem od svojih snova i svoje borbe. Jedan svoj san sam već uveliko ostvario – Niš se definitivno probudio iz hibernacije. Naredni sanjam u petak 11.januara, kada ću kao i uvek biti na Trgu, iako sam „propali političar sklon samoreklamerstvu“ – da citiram samo jednu od rečenica iz ovonedeljnih Južnih vesti. Sa Trga me nije uklonio ni Slobodan Milošević, neće ni Vučić, ni bilo ko drugi.

Hasta la victoria siempre!