Kako su ubili Beograd u meni?

Autor

Saša Živić

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu.Generalni sekretar Udruženja pedijatara Srbije.Član Gradskog odbora Nove stranke u Nišu.

Ulazim u zgradu blatnjavih i mokrih nogu – teško je ovih kišnih dana na niškom asfaltu. Na njemu sam rođen, njime hodam, želim da kada dođe trenutak i moj prah bude razasut po njemu…

Čudesan je ovaj grad. Sekira sa sečivom promera 153mm, napravljena od bazalta 40 vekova pre Hrista, čuva se i danas u Narodnom muzeju u Nišu – na ovoj balkanskoj promaji živelo se 4000 godina pre nove ere!

Grad nam je doduše nešto mlađi od Jerihona, ali je zato značajno stariji od Vavilona! Kada je Nabukodonosor počeo da u Mesopotamiji gradi svojoj Amitis viseće vrtove, u zapadnom delu Naise danas poznatom kao Bubanj, Kelti su već uveliko obrađivali svoje… Drugog veka nove ere Ptolomej Aleksandrijski u kapitalnom delu “Geografija” (tadašnji Gugl) tvrdi da je Naisus “mesto gde vredi biti”. Hramovi, palate i vile ravne onima u centrima antičkog sveta! Prvi niški vodovod “Aqueductus Naissi” izgradjen je krajem drugog, a u četvrtom veku niške radionice “officine” snabdevale su srebrnim posudjem gotovo celo Rimsko carstvo… Rimski su carevi ovde ostavljali svoja srca i ženili se Nišlijkama – čak osam rimskih careva se rodilo ili živelo u ovom gradu!

Ovde su iscrtani i Hristov monogram i kupole Aje Sofije… Ovde je Stefan Nemanja primao Svetog rimskog cara Fridriha Barbarosu i razmatrao budućnost Vizantije. U svom delu “Žitije Svetog Simeona” Stefan Prvovenčani svoj Niš naziva “grad slavni” i u njemu (a ne na Topčideru) kuje prvi dinar… Mnogo pre nego je počeo da brine o Beogradu, Despot Đurađ Branković je sa Sibinjaninom Jankom oslobađao Niš. Kada god je Beogradu bilo teško, kao posle tursko-austrijskog rata u osamnaestom, kao početkom dvadesetog veka u sukobu sa Austrougarskom, Niš je bio tu da pomogne…

Ovih dana dok je Niš u blatu, Beograd bi na vodu.

Trpeljivo primam činjenicu da je grad Niš na svom istorijskom minimumu i činim sve da mu pomognem, onoliko koliko mi to skromne mogućnosti dozvoljavaju. Svaki dan u sebi parafraziram Kenedijevu misao i pitam se šta ja mogu da uradim za moj Niš, ali polako postajem svestan da mi u ovom životu nema spasa: maligno tkivo devastirajuće centralizacije metastazira po zemlji Srbiji. Uobličuju se čak novi psihološki tipovi – danas, de facto, ovde postoje samo dva: Beogradjani i oni koji to žele da budu. U ovom delu Balkana, dakle, mutira jedna posebna endemska vrsta: Homo Beogradicus –  najizrazitiji primerci ove vrste po pravilu uvlače se u medije da dalje beogradizuju javno mnjenje. Tako direktor „nacionalnog servisa“ i dalje svakodnevno parama provincije pravi Beogradsku hroniku i stanovnike Dimitrovgrada i Martonoša uredno obaveštava o problemima Dušanovca i Mirijeva. Provincija ushićena – „do imbecilnosti“, što reče Radovan III.

Niko više ni ne zapaža retoričke nonsense da npr. Amerikanka Venus Vilijams igra sa Beograđankom Jelenom Janković, niti to ikome više smeta. U neravnopravnoj borbi sa nesretnim komentatorom nacionalnog servisa stradala je i astronomija, pa nas on iz belog sveta neprekidno obaveštava da će meč biti nastavljen „u pet sati po beogradskom vremenu“… Većina vesti koje aktuelno emituje nacionalni servis ustvari je dnevni bedeker za zabludeli beogradski „jet set“ – gde su gužve u saobraćaju da se ne prolazi, gde toga dana Vučić hapsi da se zaobilazi, kakav je večernji estradni program da se dolazi, kakvo je prestoničko vreme da se kišoboran ne zaboravi… „Beograđani, radujte se suncu“, što pre neki dan uskliknu s ljubavlju Ana Reljić.

Navodno, sve probleme Srbije rešio bi Beograd na vodi! Nikako ne razumem kako?

Time što bi ponudio 2.000.000 kvadrata prostora, u vreme kada već nekoliko stotina hiljada ekskluzivne stambene površine u Beogradu već zvrji prazno? Da nije ideja da se 400 godina kasnije bez Arsenija Čarnojevića pomogne da se nove desetine hiljada sa siromašnog juga, pa i Niša, privuče „svetlostima velegrada“ i preseli u Beograd na vodi? Ni moje stalno svojatanje Aristotelove logike ne može mi pomoći da zaključim kako će to izgradnja stanice Prokop i stanice Zemun pomoći celoj Srbiji? Angažovanjem građevinske operative iz Niša koje ovde doslovno ne postoji? Jedino shvatam da će u trećoj fazi, izgradnjom obilaznice od Bubanj potoka, Beograd definitivno biti zaštićen od ostatka Srbije, dovodeći do apsurda jedini stvarni višedecenijski projekat koji sistematski provode sve dosadašnje vlasti – Beograd veći od Srbije!

Na ovaj se način generiše jedna tragična srpska zabluda – da će Srbiju u Evropu bez problema uvesti sam Beograd. Ovaj poguban stereotip ukida prapočetak bilo kakvog srpskog modernizma i održava u životu odavno koncipiranu „carigradsku“ matricu organizacije države („Ne hoteći dati Srbima potvrđene samouprave, onakve kakvu su oni želeli, iz Carigrada su preporučivali Marašliji da bude predusretljiv i da ne štedi na lepim rečima i obećanjima prema Milošu, imajući kao zadnju nameru eventualno kasnije uzmicanje sa izgovorom, da je to davao paša, a ne sultan…“, Vladimir Ćorović, Istorija Srba, BIGZ 1995, str.576).

Ne mogu a da se ne setim – najveća, možda i jedina tekovina samoupravne komunističke Srbije bila je maksimalna decentralizacija, sa visokom autonomijom koju je imala cela provincija. Sa razvojem demokratije u Srbiji počeo je proces sistematskog i kontinuiranog disciplinovanja gradova i opština sa oduzimanjem jedne po jedne ingerencije, pa tako nekada snažni gradovi danas nisu vlasnici čak ni svog zemljišta! Sa divljom privatizacijom koja je bila državni projekt podržavljen je i biznis, koji je prirodno išao tamo gde su se gomilale pare. U vremenima kada su srpska administracija i političke stranke bile najuspešnija preduzeća, logično je bilo da je dekadentna birokratija želela da sebi napravi svoj Las Vegas. I tako je nastao sadašnji Beograd, daleko od ideala Despota Stefana Lazarevića…

Da li poznajete ijednu normalnu zemlju u svetu gde je glavni grad 10 puta razvijeniji od provincije, kao što je Beograd od južne Srbije!? U Gadžinom Hanu i Crnoj Travi prosečna plata je oko 150 evra, u Beogradu preko 500! Normalno? Čak 75% republičkog budžeta za kulturu troši se u Beogradu. Normalno? Sve lokalne samouprave imaju pravo da od privatizacije preduzeća na svojoj teritoriji dobiju 5 odsto postignute vrednosti, Beograd 50 odsto. Normalno? U konkursu za „mlade lidere Srbije“ dobijanje stipendije bilo je uslovljeno „društvenim angažmanom“ i studiranjem na „državnom ili privatnom Univerzitetu u Beogradu“, a sličan se uslov postavljao i kandidatima za predsednike nekih republičkih strukovnih udruženja (osetio lično na svojoj koži). Normalno?

Ključno je što ni ova vlast ne prepoznaje ovaj problem kao onaj koji će konačno doći glave i ojađenoj Srbiji i megalomanskom, gordom Beogradu. Od nametnute dnevne politike niko i ne stiže da se sistematično bavi regionalizacijom. Tragično je što srpska elita ulogorena u dekadenciji beogradskog kruga dvojke i dalje sebično opravdava i zagovara ovaj centralistički koncept pod plaštom „brige za opstanak države“, spočitavajući provinciji željnoj boljeg života nameru da ruši i cepa Srbiju.

Minut je do dvanaest da se Srbija otrgne od svoje aktivne suicidalnosti.