Šljive među Srbima

Autor

Saša Živić

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu.Generalni sekretar Udruženja pedijatara Srbije.Član Gradskog odbora Nove stranke u Nišu.

Ima li nam spasa? Po ko zna koji put sam se uverio – društvo smo nespremno za bilo kakav dijalog i postizanje konsenzusa. Politiku posmatramo kao fudbal: navijamo, podržavamo ili vređamo, a da ni sami ne znamo zbog čega to radimo.

U poslednjih nekoliko nedelja smenjen sam sa dve funkcije (predsednika UO Specijalne bolnice u Sokobanji i pomoćnika direktora KC Niš – i to u toku gostovanja u TV emisiji, „uživo“), a želeo sam da pokrenem neka važna društvena pitanja, koliko je to bilo u mojoj moći. 

Dve su vrste reakcije: pojedinci su se dominantno ponašali kao navijači sa juga ili severa: bodrili su ili vređali igrača, a da je retko ko obratio pažnju na igru. Vlast se ponašala kao „gospoda sa Zapada“ – posmatrali su nezainteresovano i mudro ćutali. A kada se završila igra, seli su u svoje džipove i razišli se…

Niti jedan problem, pa ni ovaj moj medijski jako eksponiran, nije uspeo da isprovocira vlast na bilo kakvu reakciju. Da li je potrebno da javnost najzad sazna – kako je moguće da u pravnoj državi neko nakon tri istekla mandata i dalje ostaje u direktorskoj fotelji isključivo zbog toga što je pripadnica stranke na vlasti? Kakva je to demokratija kada jedno mišljenje – krajnje benevolentno, kakvo je bilo moje, postane udarna vest i da li mišljenje, ma kakvo jurodivo bilo, zaslužuje smenu u toku televizijske emisije? Kakva je to društvena atmosfera u kojoj je visoki državni službenik (direktor Kliničkog centra u Nišu) prinuđen da tako nešto uradi? Ili, što je još gore: nije bio prinuđen, ali je to želeo da bi dokazao svoju pravovernost? Mnogo važnih pitanja, a jedini odgovor je ćutanje. Stoga sam prinuđen da još jednom čitam između redova i pokušam da razumem zbog čega je država tako inertna i nespremna da se menja.

Sisteme koji su dati samo na upravljanje (država Srbija premijeru ili Klinički centar direktoru, svejedno) vlast smatra tvrđavama koje valja braniti. Od mene se država Srbija niti Klinički centar u Nišu ne moraju braniti. Ko više voli Srbiju, ko Klinički centar u Nišu? To licitiranje sa ljubavlju i rodoljubljem tako je otužno i nepotrebno. Premijer o narodu uglavnom govori u trećem licu množine („oni koji…“), odbijajući da prihvati da je premijer i onima kojima nije simpatičan. Stoga i ne čudi prva rečenica sa ekonomskog foruma na Kopaoniku: „dragi prijatelji, vi koji me volite i vi koji me ne volite…“ Ova je rečenica ne samo oksimoron („prijatelji“ koji te ne vole), nego pre svega jasni indikator jedne naopake društvene prakse gde se lično (ljubav ili mržnja) stavlja u prvi plan, a tek onda se govori o opštem – o važnim ekonomskim pitanjima zbog kojih je forum i sazvan! Ima li slučajnih grešaka ili da ipak poverujemo Frojdu?

Direktor Kliničkog centra u Nišu racionalizuje svoje ponašanje na inovativniji način, preferirajući drugo lice jednine: tvrdi da problema nema i neće biti zbog toga što je sa ministrom „na ti“! Ta vrsta „odbrane institucija“ koja nije utemeljena na performansama sistema, nego na ličnom odnosu sa vlašću, novi je prilog za istoriju političkog besmisla u Srbiji. Ovu modernu disciplinu u srpsku političku praksu superiorno je uveo Boris Tadić, ali evo kako za kratko učenici uveliko prevazilaze svog učitelja!

Ima još jedna rečenica aktuelnog direktora KC Niš koja zaslužuje pažnju i stvarnost odslikava bolje nego beskrajno inspirativna platna Marka Šagala: „posle nastupa profesora Živića ukinuo bih svaku pomoć Kliničkom centru u Nišu da sam na mestu ministra“! Ova je rečenica ogoljena slika potpuno partijski organizovane države, gde se ne rukovodi po osnovu „društveno korisnih“ potreba (po Adleru), nego po ličnoj volji ili zlovolji funkcionera! Ima li slučajnih grešaka ili da ipak poverujemo Frojdu?

Ipak, najelementarniji frojdovski način odbrane – poricanje ili negaciju, gaji Ministarstvo zdravlja. Za njih jednostavno ne postoji problem nezapošljavanja mladih lekara. Njih ne boli istina da se za 20 mesta u KC Srbije prijavilo njih 2.400 – „cvetova nacije“, kako reče u svom filmu Nikita Mihalkov! Šta država planira sa nekoliko hiljada nezaposlenih lekara, ako se i kada ukine famozna zabrana zapošljavanja u javnom sektoru? To je pitanje i za dekane medicinskih fakulteta po Srbiji – zbog čega pristaju da školuju godišnje 1.000 novih lekara, ako je jasno da će „cvet nacije“ završiti u Nemačkoj ili Kuvajtu? To je pitanje i za Ministarstvo prosvete – valjda tri državna sekretara, 10 pomoćnika ministra, 56 viših savetnika, 68 samostalnih savetnika, 112 savetnika i 18 mlađih savetnika, o kojima ovih dana piše Politika, razmišljaju o ovom problemu? Eh, da nam je mladih lekara koliko savetnika…

Isti način odbrane, negaciju, Ministarstvo zdravlja koristi i kada je u pitanju nesporna istina – stepen investicionog ulaganja u srpsko zdravstvo poslednjih godina je apsolutno zanemarljiv! Bolnice više nemaju svoju supstancu koja bi omogućila reprodukciju – na izdisaju je kao i njeni brojni zastareli aparati i zgrade… Ovih dana Balkanska istraživačka mreža (BIRN Srbija) organizuje tribinu o problemima u zdravstvu. Pozvan sam da učestvujem – ali onog trenutka kada su se prijavili i predstavnici vlasti – Ministarstva i Fonda, ispao sam iz agende… Eto prave slike našeg društva – čak i nevladine organizacije organizuju tribine uz isključivo učešće vlasti! Ovde i treći sektor postaje prvi…

Pre nedelju dana pisao sam o Srbiji među šljivama. A sad o šljivama među građanima Srbije. Ove moje, koje sam zaradio poslednjih nedelja, nosim bez stida, ali i bez ponosa.