Pokojnik drugog reda

Autor

Stefan Marković

Novinar i pisac iz Niša, zaposlen u Centru za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).Objavljivao je prozu u eminentnim književnim časopisima.Živi i radi u Beogradu.

U memljivoj betonskoj kapeli, zaklonjena od kiše, novopečena udovica Dara Petrović prima izjave saučešća i brine o tome da nešto ne pođe po zlu. Debeljuca upakovana u crnu haljinu sa plastičnom cvetnom dekoracijom na desnom ramenu i lepuškastim licem pod ufrćkanom plavom kosom previše je truda uložila u organizaciju ove sahrane. Zato pazi na svaki detalj i u svemu traži manu.

Plaši se da je žito prekuvano, nije zadovoljna ni kolačima sa bademom koje je po preporuci naručila od jedne žene, a domaću rakiju i vino koje je kupila u lokalnom supermarketu još nije ni probala. Na sve to, muku su joj zadavali i sin Andrej, kojeg nigde nije bilo na vidiku, i njena dementna majka, koja je neprestano iz invalidskih kolica ponavljala kako je lepa svadba, zahtevajući da vidi mladu. Doduše, kada je stigao kovčeg, Dara se odobrovoljila. Bila je zadovoljna svojim smislom za estetiku, koji se ovog puta ogledao u sanduku sa ugraviranim kalama, koji je odabrala za muža.

Ona stoji na ulazu dok prilaze komšije iz zgrade sa skromnim buketima cveća, pa téče i tetke koje brišu oči krajevima marame i pružaju poveće plastične vence, te prijatelji sa kojima se Puška i Dara godinama nisu videli i koji ponavljaju strašno, strašno. Dara svakom pruži ruku, zatreperi sitnim ugalj-okicama i potom poljubi triput, ali tako da napadno nakarminisanim usnama ne dodiruje obraz onoga koga ljubi, već bi cmakanje ostajalo negde u vazduhu.

Naposletku su stigle i Puškine kolege iz pozorišta, predvođene zdepastom figurom upravnika Noce, koji je smatrao da će biti najprikladnije da se na sprovodu pojavi u pozorišnom kostimu srpskog oficira iz Prvog svetskog rata.

„Moje najiskrenije saučešće, jebiga“, reče upravnik Noca. „Strašan gubitak za naš ansambl, niko nije umeo da puca iz rekvizite kao što je to on znao.“

Dara mu zahvali i progunđa kako je, ako ga već toliko ceni, mogao bar da mu u lobiju pozorišta organizuje komemoraciju. Noca se napravi da ne čuje, samo odmahnu rukom i ponovi: „Strašan gubitak.“

Nakon svih procesija u kapeli, a potom i u maloj grobljanskoj crkvi, gde je sveštenik Mihailo očitao molitvu za Puškinu dušu, svaki put pogrešno izgovarajući njegovo ime uz rab Božji, okupljeni se zaputiše ka parceli, na vrhu brda, u drugom redu. Kiša je padala sve jače i upornije, stvarajući lepljivu smesu od blata na stazi po kojoj su se ožalošćeni kretali. Iz crne kolone koja se šarenela od plastičnog cveća i kišobrana čulo se šaputavo šteta; mlad čovek; eh, kako smo se mi pre jedno desetak godina družili; pa i nije bio loš glumac; kao i ma i meni je visok pritisak, sutra, života mi, idem kod lekara.

Do Dare, koja je sa mukom po uzbrdici gurala svoju majku u kolicima, probi se njena komšinica Slavica; neobično bleda žena dugačke crne kose, sa velikim dlakavim mladežom u obliku granica Evropske unije iznad usne, na desnom obrazu. Ona je i sada, kao i uvek, tandrkala – glasno i bez pauza. To torokanje najčešće je dolazilo do izražaja na sastancima Udruženja udovica, gde je, kao žena koja je pokopala čak trinaest muževa, uživala funkciju predsednice.

Uhvatila je Daru pod mišicu. Stiskala ju je i naplakivala, govoreći da joj je žao Petra jer je tobože bio divan čovek, mada je nemalo puta Daru terala da ga se ratosilja. Šta će ti taj mlohavi nesposobni trećerazredni glumac. Da je bar glumačka gromada kao što je, recimo, Dragan Nikolić ili Bred Pit… ili čak Stanislavski, Petrov kolega iz pozorišta. Bolje ga sahrani. Sada kada je zaista sahranjivala svoga muža, Dara je bila kvalifikovana za članstvo u njenom udruženju. Dopadala joj se ideja da postane deo jedne takve organizacije, ali joj se više sviđalo to što Slavica, kao pogrebni stručnjak sa velikim iskustvom, hvali organizaciju sahrane.

„Daruška, moram da ti kažem da je ovo jedna fantazija od pokopa“, reče Slavica.

„Stvarno to misliš?“

„Ma najstvarnije! Ti znaš da ja imam šlifa za ove stvari“, uskliknu ova prekaljena udovica.

„Ako neko ima, to si ti.“

„Onda mi veruj kada ti kažem da je ovo jedna fantazija. Prvo, došlo je mnogo ljudi, i mladih i starih, lepe su ti korpice za kolače, a i u toj haljini izgledaš ne kao udovica, nego kao udavača…“, reče Slavica, pa uzdahnu:

„Šteta što Petar ne može da vidi svoju sahranu.“

„Oh, tako je to u životu, propuštamo najlepše stvari“, reče Dara.

„Nego, gde je grobno mesto?“, začu se glas nekog rođaka.

„Evo ga“, Dara uperi kažiprst na mesto gde su se dva olinjala grobara dodavala neobeleženom flašom, ispred brdašca od nakvašene zemlje.

„Stigli smo“, reče.

„Auu, što je dobra lokacija“, nastavi Slavica. „Deluks! Fantazija! Pa ceo grad se vidi kao na dlanu. Ja sam trinaest muževa razbacala svuda po groblju, ali iako su im sahrane bile projektno finansirane, nisam uspela da nijednom od njih obezbedim ovako dobro mesto.“

„Nasledili smo to grobno mesto. Tu su sahranjeni Petrovi roditelji.“

„Opa, znači višespratnica“, reče Slavica. „Bravo! Bravo! Mila moja, ja bih ovde kuću sagradila.“

Dara se naslađivala Slavičinim pohvalama, a onda opet napravi grimasu ucveljene udovice.

„Jedino, bre, ne znam da li mi suze dolaze do izražaja zbog kiše.“

„Ma ne pričaj gluposti, mila moja Daruška, i ne budi skromna. Prvo, ovo nije kiša, nego kišetina, a drugo, baš zbog nje, sahrana izgleda kao na filmu. Sećam se kada sam sahranjivala šestog… Ne… četvrtog muža… Milivoja… bio je sunčan dan… A meneee… živ sram pojeo. Izgledalo je kao piknik, a ne kao pokop. A tvoje suze su tako šik i postojane. Ni poplava ne bi mogla da ih sakrije. Pa ti još i ta crna maskara tako dobro ide uz njih. Moraš da mi kažeš gde si je kupila. Sigurno je inostrana.“

Dara je pucala od zadovoljstva. O ovoj sahrani će se mesecima pričati, mislila je dok su joj se usne razvlačile u smešak.

Ispred rake spustiše kovčeg sa Puškom, uz dogovor da ga ne otvaraju zbog upornog pljuska. Tad iz mase u crnom istupi prvak drame Narodnog pozorišta Stanislavski – vazda teatralan, ruska škola glume – koga je Noca zamolio ili bolje rečeno naterao da izbesedi nešto kolegi u čast. Rado je prihvatio ovaj zadatak, ne toliko zbog Puške, već zbog toga što se oduvek divio smrti i onome što ona predstavlja. Počeo je da deklamuje replike iz predstava u kojima je glumio, a koje su ga asocirale na smrt. Bez nekog smisla i reda.

„Op, trt, život ili smrt!“, teatralno nastupi Stanislavski.

Nije mu se dopalo što je u ravni sa publikom, pa pogledom potraži neko uzvišenje. Tako mu krov jedne omanje grobnice postade pozornica.

„Takvi se ljudi ne rađaju dvaput… Pa ne kažem ja da smo baš rođena braća, ali tek, rod smo. I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: Agatone, brate, ja imam dosta njih u familiji, ali ne! Nešto je trulo u državi Danskoj. A svaki dobar lekar bi trebalo da umre sa svojim pacijentom… Oh, kakva je baklja to što svetli zalud, za crkve i šuplje lobanje. U grobnici se Kapuletovih to, kanda, sija!“

Usledi aplauz. A onda i plač i naricanje. Na reči Stanislavskog skoro da niko nije ostao imun, a činilo se da ih je sa najvećim uživanjem prihvatila Slavica, koja uskliknu „bravo“, a zatim i „hoćemo još“ sa sve koketnim pogledom kojim je streljala izvođača. Stanislavski, koji je gajio afinitete prema starijim ženama, namignu Slavici.

Puška se prevrnu u sanduku.

Dok su grobari pripremali dva prsta debele kanape, poput onih na brodovima ili za vešanje odmetnika na Divljem zapadu, pomoću kojih će Puškinu lađu spustiti u beskrajni zemljani okean, ožalošćeni primetiše da im se približava kratkoošišana okrugla figura u crnoj trenerci. Bio je to Puškin sin Andrej. Mladić sa svoje dvadeset tri godine, velikog stomaka i odsutnog pogleda landarao je udovima dok je koračao ka ožalošćenima. Izgledao je kao da nema kostiju u telu. Teško je disao.

„Majkin sin!“, uskliknu radosno Dara, a onda, kada je Andrej sasvim prišao, podviknu:

„Prvo, javi se ljudima, a drugo“, opali mu šamar, „gde si ti dosad, pička ti materina? Pa ocu si mogao sahranu da propustiš.“

„Izvini, mama, ono, išô sam da vidim Omčin grob. Ne’š da veruješ. Odma’ je tu. Praktično, Petrov komšija.“

„Majkin sin, kako si samo porastao“, reče Dara, a onda se obrati ostalima:

„Je l’ vidite koliko on samo stvari zna?“

I baš tada, dok su se komšije i rodbina punih usta, sa plastičnim čašicama i papirnim korpicama u rukama, razgaljeni smejali na viceve jednog brkatog teče; dok je upravnik Noca glasno razgovarao telefonom pominjući nekakve uspešno izvršene partijske zadatke; dok je Stanislavski upisivao Slavičin broj telefona; dok je Darina majka iz kolica pitala kada će prvi ples?; dok je sveštenik Mihailo krišom sa grobarima ispijao rakiju iz neobeležene flaše; dok je Dara sa ponosom u očima slušala sina kako priča o tome kakva je legenda bio taj Omča, koji je svoje samoubistvo prenosio uživo na društvenim mrežama, a koji je, eto, sahranjen na nekoliko metara od Puške; Puška je presekao: odlučio je da ustane iz sanduka.

Panično je sklonio poklopac, kojim je kovčeg bio krunisan. Ošamućen, kao posle dugog sna, iskobeljao se iz drvene kutije. Izvukao je sat i prikačio ga na ruku, a zatim je izvukao i košulju iz pantalona. Potom je jednim njenim krajem obrisao zamrljana stakla naočara, pa ih stavio na nos da bolje vidi ožalošćenu skupinu, koja je razdragano kisnula oko njegovog groba.

Niko ga nije primetio kada je uz glasno pucketanje, sa bolnim izrazom lica, ispravio kičmu i protegao ruke, pa čak ni kada je načinio dva-tri koraka do prvog spomenika sa bronzanom bistom mladog komuniste, o koji se oslonio šakom. Pa ni kada je, mrtav kakav je bio, sa dozom stidljive odlučnosti izjavio:

„Ja ne mogu da budem sahranjen.“

Odlomak iz romana „Pokojnik drugog reda“.