Groznica prosvetne večeri

Autor

Tadija Mitić

Nacionalna koalicija za decentralizaciju.

Prosvetari širom Srbije proglašavaju potpune obustave rada u školama, dok Ministarstvo preti manjim platama za januar, otkazima, prosvetnom inspekcijom i njihovim zanatlijkama vraćenih iz dijasopre.

Da bismo mogli da razumemo celu situaciju koja se jako uzburkala oko prosvetara, moramo da krenemo od zakona koji se odnose na njih.

Prvenstveno, zakon o štrajku, u Član 9. u stavu jedan i dva jasno naglašava: U delatnosti od javnog interesa pravo na štrajk zaposlenih može se ostvariti ako se ispune i posebni uslovi utvrđeni ovim zakonom. Delatnost od javnog interesa, u smislu ovog zakona, jeste delatnost koju obavlja poslodavac u oblasti: elektroprivrede, vodoprivrede, saobraćaja, informisanja (radio i televizija), PTT usluga, komunalnih delatnosti, proizvodnje osnovnih prehrambenih proizvoda, zdravstvene i veterinarske zaštite, PROSVETE, društvene brige o deci i socijalne zaštite.

Međutim – jedno veliko međutim, jeste to što već u stavu 3 ovog člana ovaj zakon poziva na bezbednost i obaveze prema, pazite sad, Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ). Da, važeći zakon, se samo i jedino poziva na državu Saveznu Republiku Jugoslaviju i ni u jednom trenutku se ne poziva na državu Republiku Srbiju. NAPOMENA: Ovaj zakon je poslednji put menjan/dopunjen 2012. godine!

No, hajde da uzmemo u obzir da je Republika Srbija naslednica SRJ, te hajde da to progutamo i nastavimo dalje, da se pravimo da je zakon dobar i na mestu!

Sledeći pravni akt koji moramo sagledati jeste Posebni kolektivni ugovor u prosveti, ili tačan naziv „Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika“.

Članom 45. sve do člana 49. uređeno je pravo na štrajk.

Ono što je jako zanimljivo jeste da odluku o štrajku donosi sindikat! To bi sve bilo u redu, osim što se u samom zakonu nigde ne pominje plenum.

Ako se vratimo sada u realnost, mi čujemo da su plenumi doneli odluku o obustavi rada u školama, zar ne?

Plenum prosvetnih radnika nije formalno-pravno telo niti se pominje ni u jednoj jedinoj zakonskoj odredbi svih zakona koji se tiču prosvete, dakle ni u Zakonu o osovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ni u zakonu o srednjim ili osnovnim školama, ni u Posebnom kolektivnom ugovoru, ni u zakonu o radu, ni u zakonu o štrajku.

Ok, sad se postavlja pitanje ko je onda odgovoran što škole ne rade!

Tačan odgovor je DIREKTORI, a evo i zašto.

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđeno je da je direktor, pazite sada, dužan da u skladu sa članom 126. NADLEŽNOSTI I ODGOVORNOSTI DIREKTORA USTANOVE, u skladu sa stavom 4, tačkom 13), direktor je obavezan da blagovremeno informiše zaposlene, decu, učenike i roditelje, odnosno druge zakonske zastupnike, stručne organe i organe upravljanja o svim pitanjima od interesa za rad ustanove u celini;

Dodatno, istim članom i stavom, ali tačkom 18) odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima učenika i zaposlenih, u skladu sa ovim i drugim zakonom;

U redu, dakle plenum je nenadležan, sindikati nisu proglasili generalni štrajk, direktor je odgovoran za rad ustanove, a ustanove ne rade – logika nameće da su direktori odgovorni za rad ili nerad škola, zar ne?

A ko postavlja direktore?!

Direktore, verovali ili ne, postavlja isti onaj koji bi da kažnjava sve zaposlene u školama koje su u blokadi, a koje su u istoj na odgovornost, kao što smo već ustanovili, DIREKTORA! Drugim rečima, u skladu sa članom 123. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u već prvom stavu stoji sledeće: „Direktora ustanove imenuje ministar, na period od četiri godine.“

Međutim, mi ne bismo bili mi, kada ne bi bilo podele među ljudima, te se vrlo često javljaju oni koji ne žele da se solidarišu sa svojim đacima, kolegama prosvetarima, sa studentima, sa narodom generalno, nego bi brže bolje da podnesu zahtev tim istim direktorima kako bi oni, jel te, želeli da rade i drže nastavu, ali bezobrazni štrajkači im to ne dozvoljavaju.

I istina je, u slučaju štrajka, svaki zaposleni u školi ima pravo da traži da drži nastavu mimo sindikata i onih koji su podržali štrajk u istoj školi.

ALI OVO NIJE ŠTRAJK!

Još jednom da rekapituliramo situaciju:

Plenum kaže blokada škola, međutim plenum je nenadležan -> sindikat ćuti, kažu nismo mi, znači nije štrajk -> škola ipak ne radi, ali neko mora da je odgovoran za to, ko je odgovoran ako nije škola, a plenum u očima zakona ne postoji? -> odogovran je, zakon kaže, direktor -> ko postavlja direktora? -> Pa ministar! -> Ko želi da kazni zaposlene, ali ne i direktora (ili možda da, ko to još zna)? pa taj isti ministar!

Ako se sada vratimo još jednom da ustanovimo ko je jedini priznao ovaj GENERALNI ŠTRAJK u prosveti, nameće se sledeći zaključak.

GENERALNI ŠTRAJK u prosveti su podržali Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović, svi direktori u kojima je štrajk / blokada sprovedena, ali i svi oni koji su se svojim direktorima izjasnili da žele da drže nastavu.

Ako ste se izjasnili da želite da radite, uredno ste predali svoju izjavu sekretaru škole koja je zavedena u delovodnoj knjizi, znači da vi jasno i nedvosmisleno smatrate da u vašoj ustanovi postoji legalan štrajk, pa samim tim vi koristite svoje pravo da ne štrajkujete – dakle priznali ste štrajk svojim stavom da isti samo ne želite da podržite, ali svejedno, smatrate da je isti legalan u vašoj ustanovi.

Dakle jedino ko nije kriv su prosvetari koji dolaze na dežurstva u svoje škole koje su, NA ODGOVORNOST DIREKTORA, prazne i bez učenika – svi drugi bi, po slovu zakona, MORALI DA BUDU KAŽNJENI!

„Ukratko“ – to bi bilo to o pravnoj sagi vezanoj za štrajk prosvete.

U potpisu, bivši sekretar škole, sa petogodišnjim radnim iskustvom u prosveti!