Državna sisa

Autor

Vitomir Ognjanović

Jedan od osnivača i direktor Južnih vesti. U slobodno vreme posvećen detoksikaciji i inspiraciji.Brutalno iskren, mrzi komplekse i sve što ih prati.

Kažu da se deca teško “skidaju” sa sise, pa ne bi trebalo da nas čudi što se političari teško odriču moći. Ne vlasti, moći.

Iz perspektive medija koji je svoju reputaciju gradio i izgradio borbom za interese građana, želim da sa vama, građanima, podelim situaciju u kojoj se mi i nama slični mediji nalazimo.

Najjednostavnije situacija može da se objasni narodnom izrekom:

Daj Bože šta ti žena misli.

Tako je.

Strani plaćenici, domaći izdajnici, lako je njima (nama), plaća ih opozicija, opozicija opozicijine opozicije. U nedogled.

Parafraziraću izreku bliskog prijatelja da “mi ne znamo gde ćemo s pare“. I tu se krije zabluda oko koje ringišpil perfidnih insinuacija lokalnih moćnika pokušava da sazida demanti, da kompromituje i diskredituje.

U međuvremenu se borimo sa “anonimnim” prijavama finansijskoj inspekciji pred izbore. I svi smo veverice, mladi pavijani.

Koliko mislite da košta egzistencija Južnih vesti?

Koliko mislite da su i za šta novinari plaćeni?

Botovi, ne sumnjam da ćete se bahato izraziti u komentarima i još jednom pokazati kakvog ste stranačkog kova.

Da se vratimo na naslov teksta. Redom.

Državne institucije, preduzeća, ili bilo koji oblik sličnog postojanja, nama nije dostupan. Jasno je zašto. Ako nije, nema potrebe da čitate dalje.

Velike firme i korporacije čiji integritet nije urušen egzistiraju od velikih poslova. Jasno, sa državom. Lobiraju i balansiraju jedni sa drugima, ali svakako nemaju razloga da budu na našoj strani. Bar ne javno.

Male firme uglavnom žive od novca koji dobijaju kao podizvođači prethodno navedenih.

Ako ne žive od toga nemaju potrebu da se zameraju moćnicima oglašavajući se kod nas. Čitaju nas i podržavaju, možda čak kod kuće i psuju, ali se na tome sve završava.

Zaključak

Mi nalazimo načine da budemo nezavisni i da u isto vreme zastupamo interese građana i javnosti. Poslovni model je daleko od idealnog, ali trenutno je jedini mogući.

Nas, kao medije i kao građane, poražava činjenica da ne samo da se ne borite, već se ne interesujete za svoju budućnost dok istovremeno očekujete da će ignorisanje problema dovesti do njihovog samorešavanja.

Ili se samo nadate da će i za vas biti mesta na, gore pomenutoj, sisi?

Da se jasno razumemo: ja se ne žalim, ja se borim i radim za ono što verujem da predstavlja više interese svih nas.

Kako, za šta i za koga se vi borite?

Sem ličnih, koji su vaši interesi?

Imamo mogućnost izbora, i možemo da menjamo svet.