Od našeg dopisnika iz Beograda, čiji je posao Vlada upravo ukinula

Autor

Željko Veljković

Dopisnik Južnih vesti iz Beograda.

Ne znam jeste li do sada primetili da svakog dana u 15 sati programi gotovo svih televizija izgledaju isto. Zapravo znam, naravno da ste primetili, osim ako niste među onima „ja nemam televizor i ne želim da se opterećujem vestima“. Ako ste među njima, nemojte dalje ni da čitate ovaj tekst – ništa vam neće biti jasno, baš kao što takav stav nikada neće biti jasan autoru teksta.

Nema pouzdane garancije da će bilo šta biti jasnije ni onima koji svakog dana u 15 gledaju prenose konferencija za medije Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19. Jer mnogo toga nije jasno ni meni, a eto već nedeljama tamo sedim i pokušavam da razjasnim neke stvari, sebi i drugima.

Nisam video nijedno merenje gledanosti, ali bih mogao da se kladim da su prenosi iz Palate Srbija među najgledanijim sadržajima ikada emitovanim na televizijama u 15 sati, a da su ovih dana svakako među najgledanijim televizijskim sadržajima uopšte, čast Slagalici. Ipak, izgleda da je neko pomislio da su pomenute konferencije za medije takođe neka vrsta kviza.

A onda je shvatio još jednu veoma važnu stvar – ulozi su ovde mnogo veći, a nagrada nije knjiga u izdanju izdavačke kuće Prometej. Jer milionski auditorijum televizija sa nacionalnom frekvencijom nikada do sada nije imao priliku da u kontinuitetu, danima sluša pitanja onih koji ne rade u medijima. Onim u kojima zaista rade novinari, a ne propagandisti.

Ono, dešavalo se i ranije da se u prenosima konferencija za medije čuju pitanja novinara takvih medija, ali je to uvek bilo u prilično kontrolisanim uslovima i gotovo uvek u prisustvu najviših predstavnika države, predsednika ili premijerke. Tu se uvek nekako obezbeđivalo da red pravih pitanja preseče neko od novinara režimskih medija, čisto da se podseti da su oni čija smo pitanja upravo čuli zapravo plaćenici omraženih tajkuna, iluminata, masona i ostalih neprijatelja svakog poštenog građanina Srbije.

Konferencije za medije na kojima govore lekari postale su tako noćna mora vlasti, za koju dokazano znamo da je sklona kontroli i neprimerenim pritiscima na medije. Treba li ponovo da iznosim dokaze? Ne? Tako sam i mislio. Da se podsetimo kako su te konferencije uopšte i počele. Prva je održana u Predsedništvu Srbije, o virusu je govorio ko drugi nego domaćin zgrade na Andrićevom vencu.

Pomagali su mu i lekari, saznali smo da je reč o najsmešnijem virusu, čuli da opasnosti skoro da nema, kolektivno su žene upućene u Milano u šoping. Lekari veseljaci su onda nestali ili se preselili u neke opskurne emisije, a konferencije su se preselile u Vladu Srbije. Ali i tu smo najčešće mogli da čujemo i vidimo premijerku i ministra zdravlja, sve dok premijerka nije sagorela u žaru objašnjavanja „u kojoj to zemlji još predsednik i premijerka svakog dana govore o epidemiji“.

Pošto je valjda shvatila da takva zemlja zaista ne postoji, bar ne odavde do Pjongjanga, počela je i premijerka da izostaje. Vlada se preselila u Palatu Srbija, a ministar zdravlja se pred novinarima pojavio jednom, u subotu, 28, marta. Od tada do danas, na konferencijama za medije govorili su isključivo lekari, najčešće dr Darija Kisić Tepavčević i dr Predrag Kon. Dvoje ljudi koji važe za stručnjake u oblasti epidemiologije, od kojih bar jedno ima prirodan dar da odgovara, a ne kaže baš ništa.

Da skratim – svakog dana televizije na kojima se ne čuje ni reč kritike na račun vlasti morale su da prenose konferencije za medije na kojima su se čuli i glasovi novinara koji samo rade svoj posao – pitaju tu istu vlast štiteći interese građana koji nisu baš uvek istovetni interesima vlasti. Zamislite te godine truda uložene da se ne čuje ni reč kritike, zamislite kako se sve to ruši dok pred milionima gledalaca neko pita da li npr. predsednik mora da poštuje zakone svoje države. I to se ne prikazuje samo u programu, na primer, televizije N1 koji i ne može da prati većina građana, već u programima televizija koji se prave po meri jedne stranke ili jednog čoveka.

Tom tiranstvu slobodnih novinara prema bezgrešnoj vlasti moralo se stati nogom za vrat. Bilo je više pokušaja.

Prvo su na konferencije počeli da dolaze ljudi kojih do tada nije bilo, urednici i novinari provladinih tabloida i televizija sa zadatkom da naglase da pitanja onih drugih medija nemaju legitimitet zbog pomenutih tajkuna, masona i ostalih. Onda su shvatili da se niko nije „upecao“ i da su ostali novinari savesno postavljali pitanja o tome kako se država snalazi u borbi protiv virusa.

Javnost je mogla jasno da vidi razliku između novinara i „novinara“. Nekoliko dana bilo je potrebno da to shvate vlast i njeni mediji. U međuvremenu su pucali i iz svojih najubojitijih oružja, da ne kažem iz Dragana J. Vučićevića i Gordane Uzelac. A onda su počeli da dolaze da postavljaju „servisna“ pitanja. To su pitanja koja sasvim liče na novinarska – koliko testova, obolelih, radno vreme… Mala razlika bila je u tome što su na ta pitanja po potrebi dodavali brutalne napade na novinare.

E danas smo preterali. Preterali smo mi koji smo pitali zašto predsednik mora lično da nosi respiratore u Niš, zašto mora to da radi pred velikim brojem ljudi, zašto to mora da radi dva dana nakon što je objavio da mu je sin zaražen. Preterali smo zato što su pale u vodu tvrdnje dr Kisić Tepavčević da je zakon isti za sve. Preterali smo jer je doktor Kon mnogo rekao kada je odgovorio da bi za sebe da zadrži svoje mišljenje o ovakvim predsednikovim aktivnostima.

Nije pomogla ni munjevita reakcija novinarke Uzelac, osobe velikog entuzijazma u odbrani predsednika, ali kratkog talenta. Nije pomogla ni upotreba „novinara“ koji se bore protiv novinara. Bilo je dosta, neće to više moći, kraj.

Opravdanje je pronađeno vrlo lako. Novinari su se žalili da predsednik ugrožava njihovo zdravlje, dakle ukinućemo sve konferencije, kad već ne možemo sve medije.

Pa da razjasnimo bar neka od današnjih pitanja. Svako kome se razboleo sin, dakle član najuže porodice, želeo bi da testira sebe i ostale članove porodice. A prema važećim propisima morao bi da bude u samoizloaciji do dobijanja rezultata, a u bolnici nakon dobijanja rezultata testa, ako su oni pozitivni. Da ste vi koji ste dogurali do kraja ovog mučnog teksta, da ste vi u istoj takvoj poziciji – da li biste krenuli međ’ ljude ili biste sedeli kod kuće?

Dodatno – da ste vi u takvoj situaciji, da li biste želeli da oko sebe okupite mnogo ljudi, na malom prostoru? Vi možda ne biste, a ne biste ni smeli jer za vas važe propisi. Oni su važili i za Angelu Merkel i za Borisa Džonsona, važe za sve osim za predsednika Republike Srbije, kojeg niko ne želi da izoluje da bi ga izbacio iz političkog života, već zato što to nalažu zakoni ove zemlje i zdrava pamet. I koji je, uostalom, mogao da ode u samoizolaciju u neki haj-tek TV studio u kojem ne bi nikoga mogao da zarazi, a bila bi zadovoljena njegova potreba za sveprisutnošću.

I da se razumemo – niko, nikada nije imao primedbu na zdravstvenu bezbednost novinara na konferencijama za medije u Palati Srbija. Svakodnevno merenje temperature, dezinfekcija i obavezna zaštitna oprema, zatim veliki prostor i propisani razmak među kolegama – činili su da se osećamo bezbedno.

Prilika da pitamo sve za šta smo mislili da javnost treba da zna – činila je da se osećamo slobodno da radimo svoj posao. Zabrana konferencija za medije, odnosno njihovo svođenje na slanje pitanja elektronskom poštom nije ništa drugo do gašenje te slobode i još jedan manevar kako bi se mediji koji su dostupni najvećem broju građana „očistili“ od svakog sadržaja koji ne odgovara ovoj vlasti.

I da, čovek je čoveku vuk. Novinar je novinaru novinar. Samo se reč novinar nekad piše između znakova navoda.