Divljaštvo i Bojanine vode

Tiho, onako kako je nekima odgovaralo, istekla je jubilarna 30. godina pretvaranja Bojaninih voda u turističko-rekreativni kompleks namenjen svim žiteljima Niša (1983-2013).

Lokalitet se nalazi u bogatoj bukovoj šumi na padinama Suve planine (1810m), 25 km udaljen od centra Niša, gde predstavlja blago za kakvim bi mnogi gradovi čeznuli.

Jubilej ničim nije oglašen, jer bi podsetio na mučnu okolnost – da Grad Niš danas, posle 30 godina, ne zna šta hoće – da li hoće i kako hoće s Bojaninim vodama.

A, kad Grad ne zna šta hoće i ne govori šta neće, pojavljuju se dobronamerni inicijatori i svakojaki mešetari, nudeći svoje ideje i dižući prašinu. Jednima je prašina potrebna da skrenu pažnju na društveni problem i lakše ga reše, drugima da u njoj nešto šćape.

Odmazda

Osnovna teza, koja se ovih dana povlači po internetu, u podtekstu glasi: ako Ski-klub “Niš” ne preda Gradu ono što poseduje i što je svojim rukama napravio na Bojaninim vodama, Grad će kazniti sve građane Niša tako što će ih ostaviti bez Bojaninih voda!

Dakle, odmazda!

Sto za jednoga!

Grozno.

Sve bi se to lako moglo svrstati u kontekst intelektualnih produkata dugih seoskih zimskih večeri, da se u priču, koja stiže iz anonimnog Planinarsko-turističkog društva potplaninskog sela Gornja Studena, ne ubacuje i ime gradskog većnika za sport, Milana Pešića (URS), kao tobožnje potpore takvoj monstruoznoj ideji.

Kao aktuelan političar i funkcioner gradske uprave Pešić dobro zna da u gradskoj vlasti nije razgovarano o preuzimanju Bojaninih voda i da niko ne zna da li bi Grad prihvatio Bojanine vode čak i kad bi ih dobrovoljno, bez ucena, dobio na poklon. Niko nije u stanju da garantuje da bi ih Grad održavao i razvijao, niko nema konkretan plan prioriteta ulaganja srestava, niko ne zna ko danas može da obećava, jer niko ne zna šta će se u gradu događati pre i posle izbora, a pogotovo to ne zna Pešićev URS.

Zato je moguće verovati da je Pešić, u susretu s predstavnicima grupe iz Studene, loše shvaćen. Kao ozbiljan političar, on takve garancije nije mogao da spomene, a pogotovo nije mogao da se, kao častan čovek, zalaže za otimačinu, ucenu i odmazdu. Valjda nije…

Uostalom, Pešić zna da Ski-klub, s kojim o tome nikad nije razgovarao, nije gradio Bojanine vode za sebe nego za decu, nečiju decu i roditelje te dece. A kao razborit čovek, on zna i to da je besmisleno otimati ono što vam neko nudi na dar.

Poklon

Ideja o Bojaninim vodama, kao turističko-rekreativnom kompleksu namenjenom svoj deci i građanima Niša, izvorno je ponikla u Skijaškom klubu. Počela je da se sprovodi 1983. godine, po odluci Skupštine Opštine Niš, koja je zatim usvojila i Prostorni plan područja posebne namene za Bojanine vode.

Nije se radilo samo gradskim parama, nego i učešćem 60 pravnih subjekata iz Niša, koji su potpisali sporazum o izgradnji. Pridružili su se vojnici, akcijaši, meštani susednih sela, planinari i skijaši. Tako je, od samog početka, uređenje Bojaninih voda imalo karakter dobrovoljne akcije, svojevrsnog poklona gradu koji je tome pružao snažnu podršku.

Do kraja osamdesetih godina napravljeni su asfaltni put od Gornje Studene, sportska skijaška staza za takmičenja u svim skijaškim disciplinama (osim muškog spusta), ski-lift dužine 860 metara i dva manja objekta od čvrstog materijala, a zatim je kupljen i tabač snega.

Investitor je bila Samoupravna interesna zajednica za fizičku kulturu, koju je nasledio Centar za odmor i rekreaciju radnika “Radnik”. Po ukidanju „SIZ-ova“ i Centra “Radnik”, imovina je 1991. godine preneta Skijaškom klubu “Niš”.

Tokom surovih devedesetih godina staza na Bojaninim vodama urasla je u leskovu šumu. Po smirivanju društvenih bura, 2003. godine, Ski-klub je pokrenuo veliku akciju na spasavanju i uređenju Bojaninih voda, ponovo zasnovanu na dobrovoljnosti.

Potpuno je iskrčena i prerađena velika sportska staza, proširena je dečja “Pantina staza” i dorađena dečja staza “Studenac”. Obe dečje staze snabdevene su reflektorima, napravljena je staza za sankanje, pripremljen je prostor za košarkaško igralište, rekonstruisan je stari objekat i pretvoren u dečje odmaralište (Ski-kuća “Niš”), napravljena je kaptaža i izgrađena velika spomen česma u znak zahvalnosti svim dobrim ljudima koji su pružili doprinos akciji.

Rekord

Građani Niša imali su o toj akciji potpuno jasan stav.

U dobrotvornu akciju Ski-kluba za obnovu i očuvanje Bojaninih voda, najmasovniju u istoriji Niša (dugoj 2000 godina), uključilo se više od 270 većih i manjih donatora. Ako svaki od njih ima samo 20 metara radnog prostora, to je špalir dobročinitelja dugačak 5,5 kilometara!

Ti ljudi nisu davali “društvena” (ničija) sredstva, kao što su to radili direktori nekadašnjih socijalističkih preduzeća. Poklanjali su vlastitu imovinu, uvereni da su Bojanine vode istinska potreba dece i ostalih žitelja Niša.

Bio je to svojevrstan plebiscit Nišlija o Bojaninim vodama, u kojem se nije glasalo podizanjem dva prsta, nego zavlačenjem ruke u sopstveni džep. Grad to mora da poštuje.

Sa pokretanjem akcije, u Ski-klubu je izgrađena konačna vizija ovog prostora, koja je naišla na opšte prihvatanje. Ideja je da se, uz manje dorade na velikoj sportskoj stazi, proširi dečja “Pantina staza” i da se napravi nova staza “Bojanine vode” (iznad istoimenog izvora) za decu i rekreativce. Sa te tri staze (deca, rekreacija, sport), topovima za sneg i novim pristupnim putem prema Ploči, kao priključkom za Koridor 10, Bojanine vode bi postale mali i jeftin skijaški centar Niša, ali i najdostupnije skijalište Beogradu i Sofiji. Iz tih metropola bi se lagodnom vožnjom, neposredno sa auto-puta, ulazilo u ski-stazu.

Glavni problem za ostvarenje ovakvih vizija nisu ljudi, već nebo. Klimatske promene učinile su da se, u minulih 30 godina, prirodni ambijent za razvoj Bojaninih voda znatno promeni. Posledice tih promena moraju biti objektivno analizirane, za šta postoji osnova na malim okolnim skijalištima u Majdanpeku, Boru, Zaječaru, Pirotu i Vranju, sa ili bez topova za sneg, na visinama između 175 i 1.100 metara.

Bez obzira na rezultat tih analiza, potpuno je jasno da se o Bojaninim vodama mora govoriti isključivo kao o turističko-rekreativnom kompleksu za korišćenje tokom svih 12 meseci u godini. Svejedno da li će imati manje ili više snega, one će uvek biti glavno izletište Niša i kao takve ih treba razvijati.

To neko mora da uradi.

Partnerstvo

Do sada je sve poslove vezane za Bojanine vode preuzuimao na sebe Ski-klub “Niš”, koji je, posle 10 godina intenzivnog angažovanja, završio prvu fazu uređenja. Time su njegove mogućnosti iscrpljene i on nadalje može da bude samo korektan i pouzdan saradnik gradu, ukoliko grad to želi. Ako grad hoće da  skijalište radi, klub će pomoći. Ako neće, svaka pomoć bila bi iluzorna.

Ostajući dosledna osnovnoj ideji da radi za narod,  Skupština Kluba je odlučila da ne privatizuje Klub, a Statutom je predvidela da niko od stotinak članova kluba ne može postati vlasnik bilo kog dela klupske imovine. Ski-klub “Niš” želi da svu imovinu na Bojaninim vodama, koju je dobio ili stvorio, stavi u funkciju dece i građana Niša. To je bio i ostao osnovni smisao tridesetogodišnjih napora i desetogodišnje dobrotvorne akcije, najveće u istoriji grada.

Jedini zahtev Kluba je da mu se, kroz partnerski odnos s gradom, omogući učešće u funkcionisanju budućeg organa upravljanja Bojaninim vodama. Pošto je učešće u odlučivanju neposredno vezano za učešće u vlasništvu, klub se svog vlasništva ne može odricati. Garantovanjem prava klubu da učestvuje u upravljanju treba otežati ponavljanje prakse da se strateške politike menjaju sa svakim narednim izborima i da o njima odlučuju pojedinci u političkim kuhinjama.

Zato je Ski-klub, septembra 2012. godine, novoj vlasti Niša službeno, sa zavodnim pečatom, predložio razgovor o statusu Bojaninih voda, uključujući i varijantu privatno-javnog partnerstva, o kojem se danonoćno govorilo tokom predizborne kampanje.

Odgovor se još čeka.

Mesec dana kasnije, klub je dostavio i teze za razgovor, s predlogom mogućih rešenja.

I taj odgovor se još čeka. Godinu i po.

Divljaštvo

Dok Grad ćuti, progovaraju drugi. Rade to organizovano, iz jednog centra. Šire pamflete s potpisima ljudi u čijim biografijama druženje sa olovkom ne zauzima značajnije mesto. Oni imaju neki svoj interes, i misle da će ga lakše ostvariti kroz otimačinu i ucenu. Šta žele?

Interes nekih je da dobiju naknadu za svoje privatne parcele na skijaškoj stazi, koje zauzimaju oko 15% površine svih staza na Bojaninim vodama. U pravu su, treba im dati naknadu.

Interes drugih je da Bojanine vode dobro rade, pa da i oni nešto zarade, bilo da prodaju sir ili da izdaju sobe za prenoćište. I oni su u pravu, tako treba!

Treći bi, možda, da šefuju. Ko je gradio – gradio je, ko je sagradio – sagradio je, sada je prilika da mu se to uzme i da neko treći postane šef!

Ni šefovanje nije problem. Ski-klub se uopšte nije bavio pravljenjem fotelja za Bojanine vode, ali se zalaže za uređen sistem. Podrazumeva se da u takvom sistemu neko mora i da šefuje, pa neka šefuje! Bar u Nišu ima dovoljno turizmologa, geografa, pravnika, ekonomista, difovaca i iskusnih skijaša!  Ako taj bude šefovao u interesu dece i grada, imaće i podršku Ski-kluba.

Šta je, onda, sporno? To što Ski-klub podržava sve njihove interese? To što neko puca topom u otvorena vrata, a neće da upre prstom u problem?

Jasno je da Ski-klub hoće ono što svi legitimno hoće.

Jedino neće da, posle trideset godina napornog i dobronamernog rada na Bojaninim vodama, bude divljački lišen svega.

Nije Niš spao na to. Valjda nije…