Aleksinčani pesmom podsetili na sugrađanina, večnog romantika i boema Tomu [video]

“Usamljeni Don Kihot začaran mesečinom na putevima beskraja, sa kartom u jednom smeru, umetnik, muškarac, boem, kavaljer, heroj, lutalica, ljubavnik, dete, prosjak, pevač, pijanac, pesnik, nesrećnik, ali pre svega Toma” – čulo se na pozornici Aleksinačkog Doma kulture, na večeri koje je bila posvećena legendi srpske narodne muzike Tomi Zdravkoviću, koji je pre 79 godina rođen u ovom gradu.

Pevao je Toma da je sve u životu prolazno, ali Aleksinčani koji su se okupili da ožive uspomene na njega, kažu da njegova muzika nikada neće proći. Zato su veče posvetili njegovoj muzici, a uz melodije najpoznatijih Tominih pesama, uz zvuke klavira i violine, glumac Goran Sultanović govorio je stihove i pričao o njegovom životu.

Toma je bio uvek dostojanstven i uvek svoj. Večeras sviramo kao da je tu – rekao je Sultanović.

Pesmu “Ona plače, on je nežno ljubi” zapevao je njegov praunuk i imenjak Tominog oca, Dušan Zdravković.

Priča o boemu i romantiku ispričana kroz pesme i stihove

U svom prepoznatljivom maniru, pevačica Lena Kovačević je Tomine pesme “Da l’ je moguće”, “Danka”, “Kiša je padala”, “Što je tužna tako ova noć” izvela u džez maniru.

“Sve Danke, Branke, Ljiljane, Sanje i ostale žene i imena koja sam opevao, istina su, one su stvarno postojale. To su devojke koje sam voleo, pa najmanje što sam mogao da učinim je da za njih napišem pesmu” – pročitao je Sultanović Tomine reči.

Toma je bio poznat i po tome što je davao podršku mlađim kolegama, “poučen svojim ranama sa trnovitog puta do uspeha”, znao je koliko im to znači. Radovao se svakom novom talentu, a jedan od onih koji je imao tu privilegiju da dobije savet i ohrabrenje od velikog umetnika je i Ivan Milenković, pevač grupe “Legende”.

On je publici u Aleksincu na posebno emotivan način dočarao Tomine pesme – “Kradem ti se u večeri”, “Tužno leto”, “Svirajte noćas samo za nju”, “Ljubavi živote moj”, “Odlazi, odlazi”.

Na jednom Tominom koncertu u Smederevu 1987. godine sam otpevao pesmu “Ljubavi živote moj”, on me je samo pogledao i rekao “Ivane, aj sa srećom”. Mladost pamtim po njegovim pesmama i hvala mu na svemu što je ostavio iza sebe – naveo je Milenković.

Glumac Toma Trifunović se prisetio putešestvija sa svojim imenjakom

Pre 40 godina je otvoren Dom kulture u Aleksincu, gde su se sinoć okupili umetnici da sa publikom ožive uspomene na velikog muzičara. Glumac Goran Sultanović je ispričao da su tada gosti na otvaranju bili i glumac Toma Trifunović i pevač Toma Zdravković, kao i Miša Janketić, Ivan Bekjarev, Zlata Numanagić i drugi.

Anegdotu o antologijskom putu umetnika je publici ispričao Trifunović, koji se seća da je Tomu Zdravkovića upoznao kao srednjoškolac šezdesetih godina. Međutim, jedan događaj ih je posebno zbližio, a to je upravo bilo otvaranje Doma kulture 1987. godine, kada su iz Aleksinca nakon proslave krenuli put Beograda.

Krenuli smo, oni za Beograd, a ja s njima do Pojata, da bi se odatle nekako prebacio u Kruševac gde sam tada živeo. Kad smo stigli do Pojata, bilo je kao ajde da popijemo po jednu kaficu u motelu, ušli smo tamo, orkestar je već pakovao instrumente, fajront, igrom slučaja poznavao sam šefa i pitao ga možemo li da popijemo po jedno piće. Tako i bi – jedno piće, drugo, za susednim stolom su sedeli muzičari i Toma je u jednom trenutku rekao “kolege je l’ možemo jednu pesmu?” – priča Trifunović.

Pevao je tako on do jutra, ostali su recitovali, kaže Trifunović, a pridružile su im se i kamiondžije i drugi koji su tuda prolazili. To je trajalo do ranog jutra, dodaje, da bi posle 10 sati ujutru konačno krenuli svojim kućama.

To je za mene jedno nezaboravno veče, koje sam proveo sa, mogu s ponosom da kažem, mojim imenjakom, iako ja ne znam da pevam, ali sam uživao slušajući njega i njegove pesme – ističe Trifunović.

“Toma je bio izdanak poslednjeg boema Beograda”

Iako je rođen u Aleksincu, deo svog života proveo je u Leskovcu, a karijeru je gradio u beogradskim kafanama, gde mu je često pravio društvo i glumac Goran Sultanović.

Kada ga je upoznao još 1968, Sultanović kaže da je pripadao rok generaciji i na Tomu je gledao kao jednog od izvođača “novokomponovane muzike”.

I gde god smo ga viđali, a uglavnom po kafanama, mi smo pravili šale na njegovo poreklo, na muziku koju peva, da bi nas on u jako kratkom vremenskom periodu svojim šarmom i osmehom razoružao, nikad se nije ljutio. Pamtim ga po nekim neverovatnim stvarima, koje sad kad bih vam pričao, prosto sam sebi ne verujem – dodaje Sultanović.

Pamti ga i kao “izdanka poslednjeg boema Beograda”, čoveka ogromne duše, koji je imao emocije, priča Sultanović, a znao je da od ogromnog honorara koji je nosio ispod miške, časti čistačicu u kafani sa čak 2 miliona dinara u ono vreme.

To što je Toma radio, ja sam sebi ne verujem da sam bio svedok toga. Danas dok je Ivan pevao, bez obzira na godine, ja sam prilično mator, 2, 3 puta su mi pošle suze na oči, jer su njegove pesme danas klasika – ističe Sultanović.

Smatra da srpska narodna muzika ne bi bila ista da nije bilo Tome, a posebno mu je čast što ga je primao za svoj sto i što je imao priliku da provodi vreme sa njim.

Veče posvećeno legendi Tomi Zdravkoviću, na njegov 79. rođendan, organizovao je aleksinački Centar za kulturu, a osim muzičara i dua “Golden ladies” koje su svirale teme njegovih pesama, glumac Sultanović je čitao delove iz knjige “Toma Zdravković – 68 neispričanih priča” autora Dejana Ćirića.