Na današnji dan pre 62 godine preminuo je „princ poezije“, pesnik, rođeni Nišlija – Branko Miljković. Tim povodom Južne vesti objavljuju premijerno odlomak iz romana Zvezda nad prazninom, niškog pisca Dejana Stojiljkovića. Roman je izdala izdavačka kuća Laguna, a u knjižarama će biti od 10. marta.

„Ariljski anđeli“

Bogomolja je vitka i izdužena, poput seoske devojke. Jednobrodna, sa kupolom koja počiva na izrazito visokom tamburu sa šest prozorskih okvira koji podsećaju na heruvimske oči. Ona stoji, nalik na pronijara, na brdu što se uzdiže iznad Arilja i gleda na dolinu koju, poput veštih šavaca, kroje reke Rzav i Moravica.

U nju se ulazi kroz dveri okovane jedrim i čvrstim kamenom, koje su vešte ruke srednjovekovnih tesara oblikovale u pravilne blokove savršenih dimenzija. Kroz trodelni oltar, ispod naosa, verni hodaju tiho, njihovi skrušeni pogledi puni nade tada se dižu gore, gde na svodu crkve, obučen u plavi kavad satkan od svetla i neba, serafim lebdi visoko na zidu oltarske pregrade, kao da pripada nekom drugom svetu.

Sveti arhanđeo Gavrilo iz predstave Blagovesti Bogorodičinih jedna je od najpoznatijih fresaka u ariljskoj Crkvi Svetog Ahilija. Ariljski plavi anđeo. Pored onog belog, u Mileševu, smatra se najlepšom srpskom srednjovekovnom freskom.

Branko zuri u njega, zaneseno, i reči same silaze sa usana, kao kapi vode.

„Ko tebe nije video, taj ne zna za sebe.“

Crkva oličava vaseljenu, a svaki od njenih zidova je mikrokosmos za sebe.

Na tim zidovima, iznad prislonjenih lukova, ispod pilastara koji nose kupolu, rasuti su likovi svetitelja, mučenika i proroka, živopisani veštom rukom davno počivšeg zografa. Među njima dominira stamena figura kralja Dragutina Nemanjića, čija je ovo zadužbina nastala 1276. a koja je svoje ime dobila po episkopu iz Larise.

Ali Branko ne može, poput Bogorodice na freski Hristovog rođenja, da odvoji pogled od glasnika gospodnjeg.

Reči dolaze same, negde izdaleka, sa visine.

„Nikud stići… jer beskrajan je put. Gde mesec bliski iznad rujnog cveta… Dobi oblik srpa. Lepota je smrt… Gde vrlina otkri mogućnosti izleta.“

Branko sklapa oči.

Tišina oko njega je večna i savršena.

Onda ih otvara i gleda levo i desno.

Naspram scene Hristovog rođenja, na severnom zidu, naslikan je silazak u Ad.

Na južnom – izdajstvo Judino.

Branko se okreće i shvata da senka stoji na ulazu u crkvu.

Isprva mu se čini da je to lokalni sveštenik, paroh, ali onda, kada izađe, napolju, u pustoj crkvenoj porti, zatiče mladića obučenog u monašku rizu.

„Odakle si, brate?“, pita ga monah neobično plavih očiju, dok dugim prstima prebrojava nabore na brojanici.

„Iz Niša…“, reče Branko, pa se ispravi. „Ovaj… iz Beograda. Tačnije, iz Zagreba.“

Monah se nasmeši i namah podseti na anđela na zidu.

„Čovek sa tri zavičaja. To je pravi blagoslov.“

„Neki bi to smatrali usudom.“

„Nije bitno. Svi mi ionako imamo jedan zavičaj. Onaj na nebu.“

„Moj deda, stari Zaplanjac, znao je da kaže: ʼSvi smo ti mi, sinko, došli ovde da svršimo neki posô, pa da si idemo kući kad za to dođe vreme.ʼ“

„Vreme…“, zamišljeno reče monah. „A šta stvarno znamo o vremenu?“

„Da protiče. I da se ne vraća.“

„Da li je tako?“

„Vreme je reka nastala od svega onoga što se dešava“, reče Branko. „I još više… ono je brzak. Jer u istom trenutku kada se pojavi, stvar je već odnesena i talas donosi drugu… A za njom opet dolazi nova.“

„Marko Aurelije.“

„Tako je.“

„A vidiš, brate… U Novom zavetu, u Poslanici Jevrejima piše da prvosveštenik ulazi u svetinju svake godine sa tuđom krvlju.“

„I krv teče. Poput reke. Sve dok ne prestane to da čini.“

„Ali tada ne biva kraj vremenu, zar ne?“

„Vasilije Veliki kaže da je vreme trajanje koje nastavlja da postoji zajednički sa nastankom sveta.“

„Čitao si Šestodnev?“

„Da.“

„Zanimljivo. Samo… Vasilije u stvari želi da kaže da je priroda vremena svojstvena propadljivosti sveta.“

„Šta je visoko – iščezne. Šta je nisko – istruli.“

„Ne sećam se toga.“

„To nije napisao Vasilije Veliki..:“

„Nego ko?“

„Nego… drugi.“

Monah se opet nasmeši.

„Maksim Ispovednik kaže da je vreme mera tvarnih, fizički stvorenih bića. Dok ona druga bića, duhovna…“

„Anđeli?“

„Recimo… Oni kao meru imaju večnost. A šta je večnost?“

„Zaustavljeno vreme.“

„Tačno. Tako da ispada da je vreme…“

„Večnost koja se kreće.“

Monah tada gurnu šaku u kožnu torbicu koju je nosio o pojasu i na kojoj je bila srebrna kopča sa ugraviranim znakom ribe. Brojanica nestade u njoj a mršavi prsti izvukoše nešto drugo.

„Uzmi ovaj kalendar, brate“, reče pružajući knjižicu Branku. „Za prostu 1961. Da te podseća.“

Branko oprezno prihvati poklon.

„Da me podseća? Na šta?“

Monah se ponovo nasmeši.

„Da vreme ne postoji.“