Čuva istoriju o sokobanjskim spomenicima i istaknutim ličnostima

Priče o značajnim spomenicima, ali i ljudima koji su u Sokobanji živeli u prethodnim vekovima, ostaće ovekovečene za buduće generacije jer ih u knjigu “Spomeni i uspomene“ smešta čovek koji važi za najboljeg poznavaoca običaja i tradicije sokobanjskog kraja – etnolog, kulturni radnik i vodeničar Golub Radovanović.

Nekadašnji direktor bibloteke “Stevan Sremac“ u Sokobanji piše ovu knjigu da bi, kako kaže, „sačuvao svest o tome da su na prostoru Sokobanje živeli Srbi“, a sve što je napisao ići će u štampu „onda kada se za to steknu finansijski uslovi“. 

Naš narod mnogo toga zaboravlja, pa tako gubimo tradiciju. Svi krstovi i zapisi su uglavnom podizani nakon prisajedinjenja Sokobanje Kneževini Srbiji 1833. godine. Pre toga smo imali crkve i crkvišta, ali su Turci mnogo toga porušili zbog odmazde jer su Sokobanjci bili na strani Austrijanaca tokom Austrijsko–turskog rata. Ništa osim jednog nadgrobnog spomenika i male crkve u Jošanici nismo uspeli da sačuvamo. Da nije toga, sve bi se svodilo na verovanje da su ovde nekad živeli Srbi – kaže Radovanović.

Pisac, koji jesenje dane provodi u Grudonjskoj vodenici, levo od druma koji vodi od Sokobanje prema Resniku, ističe da će se u delu njegove knjige naći najpre svi spomenici iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova sa prostora Sokobanje i okolnih sela. Deo knjige biće posvećen i stradalima u NOB–u. On napominje da će se osim spomenika iz ratova u dvadesetom veku, u knjizi naći i priče o spomen–pločama, spomen–česmama i crkvenim zvonima.

---

Zabuna oko broja zvona na crkvi

Golubova ideja je da od zaborava otrgne i priče o donatorima zvona. On kaže da je veoma važno znati da se na crkvenim zvonima po pravilu najčešće piše “priložnik“ sa imenima onih koji su zvona donirali. Priseća se i najvećeg sokobanjskog književnika koji je, po njegovom mišljenju, nepravedno skrajnut i zaboravljen. U zbirci pripovedaka “Ispod Ozrena“ i krije se jedna dilema koju je Živadinovićeva pripovetka napravila. Koliko je zaista zvona na glavnoj sokobanjskoj crkvi?

Postoji mišljenje da sokobanjska Crkva Svetog Preobraženja Gospodnjeg ima tri zvona. Tu zabunu je napravila pripovetka Stojana Živadinovića pod imenom “Zvona“. On tu opisuje da se zabavljao sa klisarevom ćerkom, i pominje tri zvona. Problem se javlja jer su u toku dvadesetog veka dva zvona pretopljena u jedno. Dakle, većina Sokobanjaca ne zna da naša glavna crkva danas ima dva, a ne tri zvona – priča Radovanović.

---

Spomen – česme i biste čuvaju uspomenu na velikane

Deo knjige Golub Radovanović posvećuje i česmama koje su kao zaveštanja podizali ljudi koji su voleli Sokobanju, ili su njima u čast podizane. 

Svaka česma je podignuta sa namerom da ostavi uspomenu na nekog. Najstarija podignuta česma je Miloševa česma koju je knez podigao 1860. Tu su još i Hajduk-Veljkova, Didićeva česma i česma kod manastira Jermenčić – kaže naš sagovornik.

Što se pak tiče bisti, nadgrobnih ploča i spomenika, Sokobanja ima veliki broj njih, ali se, svedoči Golub, dešavalo da se prema njima grupe ili pojedinci neodgovorno ponesu. Tako je sa biste jedinog narodnog heroja iz ovih krajeva Alekse Markišića devedesetih godina skinuta petokraka. Na njegovoj kući je ostao bar reljef, ali je iz zgrade Politike u Beogradu, svojevremeno uklonjen.

Taj Aleksa se ipak borio za svoj kraj. Možda bi i sada on zauzeo stranu za ovog ili protiv ovog, ali je reč  o istoriji koju treba čuvati. Sa druge strane, mnogim spomenicima koji su posle Prvog svetskog rata imali krstove, danas fale delovi i oskrnavljeni su posle 1945. Nažalost, to je naš odnos prema istoriji – kaže Radovanović.

---

O značajnim Sokobanjcima 

Još se pouzdano ne može utvrditi zbog čega su jedino Srbi u potpunosti zadržali tradiciju slavljenja krsne slave. Ipak, pouzdano se zna da je današnji način crkvenog obreda i liturgijsku pesmu koja se tom prilikom peva uobličio mitropolit beogradski Mihailo Jovanović 1862. Golub podseća da je reč o čuvenom Sokobanjcu.

Nije samo mitropolit Mihailo Sokobanjac. Niški episkop Domentijan, koji je sahranjen u niškoj Sabornoj crkvi, poznati folklorista Tihomir Đorđević i mnogi drugi takođe su rođeni u Sokobanji – ističe Radovanović.

Prvi srpski urbanista Emilijan Joksimović poznat je po tome što je 1867. godine izradio prvi urbanistički plan grada Beograda. Međutim, malo ko zna da je ovaj profesor arhitekture poslednje dane proveo upravo u Sokobanji, gde je i preminuo.

Njegova ćerka je bila bolničarka u vreme srpsko–turskog rata. Ćerku i sinove mu je odgajila sluškinja. Pošto mu je prva žena preminula, on se oženio sluškinjom Živkom i sa njom preselio u Sokobanju – priča Golub.

Istina, Emilijan i Živka su sahranjeni na groblju u Sokobanji, ali ono što nikako nije pohvalno jeste skidanje nadgrobne ploče zbog neplaćene zakupnine grobnog mesta. No, ovaj čuvar tradicije kaže da Sokobanjci nisu dozvolili da se izgubi sećanje na njega, pa su nadgrobnu ploču iznova napravili.

Na sreću je sačuvana fotografija ovog spomenika i mi smo uspeli da obnovimo i napravimo isti takav spomenik. Sada se na groblju opet nalazi spomenik ovog veoma cenjenog arhitekte – ponosno ističe Radovanović.

Na istom groblju nalazi se grob Aleksandra Vasića, takođe arhitekte koji je projektovao nekoliko banjskih vila. On je projektant Zejtinlika i spomen-kompleksa na Ceru, a rodom je iz Sremske Mitrovice.

U Golubovoj knjizi nalazi se preko pedeset fotografija spomen–krstova, takozvanih zapisa, koji u ovom kraju podsećaju i na takozvane “zavetine“ – seoske slave i litije.