Dragoslav Mihailović: „Nagrada je stigla u zgodno vreme“

U vreme kada dva izdavača objavljuju njegova sabrana dela i kada mu je čuveni roman „Kad su cvetale tikve“ doživeo 40. izdanje, Dragoslav Mihailović postao je 22. dobitnik nagrade Književne kolonije Sićevo „Ramonda Serbica“.  

Ovaj beogradski književnik je na svečanosti u Gradskoj kući rekao da je ovo za njega bilo neočekivano, ali da se desilo „u zgodno vreme“.

Najlepše zahvaljujem na nagradi koja je dobijena u vreme kada Službeni glasnik i Laguna objavljuju moja sabrana dela. Imam 18 bibliografskih jedinica, odnosno 22 knjige. Jedna jedinica „Goli otok“ obuhvata 5 knjiga – rekao je Mihailović na prijemu nagrade.

Kao njegovu posebnu čar žiri, koji čine Zlata Kocić, Jasmina Ahmetagić i Velimir Kostov, ističe književni dar, ali i „srođenost sa prirodom“.

Govoreći o piscu iza kog je niz književnih nagrada, profesor Goran Maksimović kaže da on pripada onoj generaciji srpskih pisaca koja je trebalo da stupi na književnu scenu odmah posle Drugog svetskog rata.

Ali njegova sudbina je bila tragična. Bio je u grupi mladih školaraca koji su iz ideoloških razloga završili na Golom otoku. Ipak, u književnost je ušao na velika vrata romanom „Kad su cvetale tikve – kaže Maksimović.

Zbog ovog romana, koji je posle dramske verzije izazvao niz ideoloških reakcija i bio zabranjen, pisac je, dodaje Maksimović, ponovo bio žigosan. 

Ali kako to u umetnosti obično biva, kada je književno delo vredno, ono uvek nađe put do čitalaca i kritičara – ističe Maksimović.

Mihailovićev rad se zatim nastavio kroz dela „Frede, laku noć“ i čuveni „Petrijin venac“ koji je doživeo ekranizaciju i pokazao da se i na lokalnom govoru mogu stvarati veliki romani, a zatim i kroz jedan od najboljih romana na srpskom jeziku „Čizmaši“.

Zajedničko za sva Mihailovićeva dela su likovi čije obične i svakodnevne sudbine postaju psihološki nijansirane. 

Mali ljudi postaju borci koji su se sudarili sa najvećim nedaćima – kaže Maksimović.

Značajnim smatra Mihailovićev „Goli otok“ u 5 tomova u kom on piše svedočenja iz prve ruke i opisuje ono što je preživeo na dramatičan i težak način.

Maksimovićevo izlaganje o nagrađenom kolegi slušala je i većina učesnika ovogodišnje Književne kolonije koja se u Sićevu od 13. do 18. septembra održava 26. put.

Na svečanosti u Gradskoj kući laureatu su čestitali i čitanjem svojih dela sebe predstavili Nadija Rebronja, Jovo Anđić, Nedeljko Terzić, Željko Ljubić i Zoran Pešić Sigma. Učesnici Kolonije su još i Edvin Sugarev, Vule Žurić i Uroš Petrović.  

Nagrada „Ramonda Serbica“ dobila je naziv prema biljci koju je blizu sela Sićevo nadomak Niša uočio Josif Pančić. Specifična je po tome što i nakon što se sasuši zalivanjem može da se oporavi, pa zato, kako je na svečanosti istakao zamenik gradonačelnika Miloš Banđur, simbolizuje ponovno rađanje. 

Nagrada se dodeljuje za celokupno književno delo pisca i njegov doprinos književnosti i kulturi.

---

Biografija zabranjivanog pisca

Ovogodišnji dobitnik nagrade „Ramonda Serbica“ je svoj prvi poluknjiževni rad, humoresku „Pismo“, objavio 1957. u Ježevom kalendaru, a 10 godina kasnije Matica srpska je objavila njegovu prvu knjigu – zbirku šest pripovedaka pod naslovom „Frede, laku noć“, za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda.

Sledi njegova druga knjiga, kratki roman „Kad su cvetale tikve“, pa i „Petrijin venac“ izdat 1975. godine za koji je osvojio „Andrićevu nagradu“. Roman „Čizmaši“ objavio je 1983. i dobio prestižnu Ninovu nagradu kritike, a 1985. godine i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine.

Prema motivima romana „Kad su cvetale tikve“ 1969. godine napisao je istoimenu dramu koja je te godine 5 puta igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, posle mnogobrojnih napada na političkim skupovima i u medijima, kao i lične intervencije Edvarda Kardelja i javnog govora Josipa Broza Tita, skinuta je s repertoara zbog pominjanja golootočkih zatočenika.

Posle toga drame na repertoaru nije bilo 14 godina, pa je u Narodnom pozorištu u Beogradu obnovljena 1984. godine, a film prema otkupljenom scenariju nije snimljen. Roman je u zemlji 9 godina bio praktično zabranjen,

Mihailović je 1990. godine počeo je da objavljuje i dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova „Goli otok“, čiji je poslednji peti tom objavljen  2012. godine. Objavio je ji publicistička dela i naučne studije „Kratka istorija satiranja“ (1999), „Crveno i plavo“ (2001), „Vreme za povratak“ (2006), „Majstorsko pismo“ (2007), kao i dramu „Skupljač“ (2011).

U polemičkim tekstovima, izjavama i intervjuima osuđivao je dve državne koncepcije koju je Srbija tokom 20. veka branila: Jugoslaviju i socijalizam.

Dobio je i Kočićevu nagradu za životno delo, „Račansku povelju“ za celokupno književno delo, Vitalovu nagradu za zbirku pripovedaka „Preživljavanje“ i druga književna priznanja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine. Živi u Beogradu.