Bio je princ poezije u zemlji u kojoj vlast nije volela prinčeve, čak ni poetske. Tako je na početku dokumentarnog filma Branko, koji je premijerno prikazan u Niškom kulturnom centru, opisan čuveni Zaplanjac iz Gadžinog Hana, rođen u Nišu, Branko Miljković. Scenarista i režiser Miodrag Mića Miljković kaže da mu je, osim poezije, motiv za snimanje filma bila nedovršena istraga o Brankovoj smrti i tvrdi da nije reč o samoubistvu, već o ubistvu.
Film počinje pričom o Brankovoj strasti za čitanjem i učenjem u detinjstvu, a bavi se i užasima rata kojima je bio okružen, kao i njegovim gimnazijskim danima, kada umalo nije bio izbačen iz škole zbog erotske poezije koju je pisao.
Mića Miljković kaže da ga je poezija Branka Miljkovića motivisala da o njemu odradi film, ali da mu je važan motiv i njegova neraščišćena smrt. Kaže da je Branko ubijen, a o tome u filmu svedoče autentične izjave njegovih roditelja.
Kako, ko i zašto ga je ubio – to ne možemo da tvrdimo. Dali smo par pretpostavki u filmu, ali gotovo je sigurno da je istraga o njegovoj smrti zabašurena i da nikada nije sprovedena do kraja. Porodici nikad nije predat obdukcioni list, što je bilo obavezno posle svakog smrtnog ishoda. Ima još sijaset stvari koje govore u prilog tome da je vlast jedva čekala da se to završi i da se više time ne bavi – objašnjava režiser.
Dodaje da se divi Brankovoj inteligenciji, za koju kaže da je vanserijska i poručuje da pesnikov život zaslužuje i igrani film.
Njegova poezija je preživela. Njena snaga je možda sad i jača nego što je onda bila. U početku su za Branka govorili da nije pesnik, već filozof, smatrali su da on zbunjuje ljude, da je njegova poezija zatvorena – navodi Mića Miljković.
Obrađen je i deo njegovog života u Beogradu, gde je studirao filozofiju i živeo u neuslovnom stanu. Pisao je rodoljubive pesme, ali i pesme o devojkama u koje se zaljubljivao.
Među njima je studentkinja filozofije Madlen, koja se nakon njegove smrti zamonašila. Jednoj od njegovih najlepših pesama, “Uzalud je budim”, autori su takođe dali dosta prostora u filmu.
Film je rađen u produkciji niškog Synopsis-a, a sniman godinu i po dana, uglavnom u Nišu, uz nekoliko scena u Beogradu. Prezenter je glumac niškog Narodnog pozorišta Aleksandar Mihailović, a narator Dejan Cicmilović.
Branko Miljković je rođen 29. januara 1934. godine u Nišu. Poreklom je iz Gadžinog Hana, a autori filma kažu da je uvek bio ponosan na svoje poreklo.
Kako je istaknuto u filmu, Branko je sve radio do kraja, ništa polovično – i kada voli, i kada piše, i kada pije. Sa teretom slave nije umeo da se nosi.
Preminuo je 12. februara 1961. godine, a njegova smrt zvanično je proglašena kao samoubistvo vešanjem. Međutim, i danas izaziva mnoge interpretacije prema kojima je ipak reč o ubistvu.
Na njegovom spomeniku isklesano je: “Ubi me prejaka reč”. Njegovo ime ponela je jedna niška osnovna škola, ali književna nagrada, poetske svečanosti u Gadžinom Hanu i tamošnja manifestacija za đake.
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Sigurno je „samoubistvo“ u pitanju kada pronađu Srbina obešenog u Zagrebu na vrbi…
Jedan je Branko, sjajan pesnik, ozbiljan mislilac. Šteta što je dočekao da ga „antikomunisti“ razvlače za svoje dnevnopolitičke potrebe.
Bravo za film, bravo za tekst.
liči strašno
Nekada je škola „Branko Miljković“ bila u grupi jačih niških škola.Ja sam bivši đak te škole i znam.Divni nastavnici i učitelji:Olivera Golubović,Nadica Minčić,Verica Veličković,Nata Nikolić,Olivera Živković,Moša matematičar,Rada hemičarka,Svetkana muzičarka,Četkica-fizičko,Ćira-fizičko,Neđa fizičko,Vinka-srpski,Ljuba-matematika…Ovo su samo neki od njih…Namerno sam nekima napisala nadimke.Pozz
Koja si generacija ja sam bio kad su mi predavali ovi nastavnici razredna mi bila fizičko Momčilović Dobrica
Počela 1975. i završila 1983 gidine. ( U prevodu rođena 1968. god). Pozdrav generaciji… Neka smo živi, zdravi i srećni…
1.Ne želim da dezavuišem bilo čije mišljenje ali… B. Miljković je bio daleko ispred svog vremena i svojih savremenika – po peru,duše… Mnogi njegovi savremenici su preživeli ta „vunena vremena“,čak i poznati „kalemar“ i „otac nacije“,koji reče da Srbi veruju u svoje laži a što Hrvati zdušno koriste – D. Ćosić itd…Ono malo, što sam čitao njegove stihove i dotaklo sé mojih osećanja, emocija
Pesnik za sva vremena.
2. Ostavilo je neki trag u mojoj percepciji današnjeg života i emocija!I sada vidim da sam „zaostao“ u razvoju i ne mogu se prilagoditi dinamici „kretanja“ savremenog života!Možda sam i u nekoj prednosti /po decenijama/ u odnosu na mlade ljude koji nisu „stigli“ da pročitaju barem 10-ak stihova B.Miljkovića!Kako god … valja „pročitati“ i tudje emocije koje će nas još više oplemeniti…
Valjda ?
Dok je postojala SFRJ a i posle smrti Tita, niko nije smeo,od Srba, da pisne o smrti Branka ! Kad se drzava raspala, oni, sto su izisli ispod komunistickog sinjela, tvrde da je ubijen ! Mogu se sloziti sa tom teorijom, ima indicija, ali gospodo, navodni postovaoci lika i dela Branka, kopajte po dokazima ! U samoj Hrvatskoj, ima mnogo postovaoca Branka i pravde, ne generalizujte ljude !
Branko i moja majka su bili ista generacija i ziveli su kao deca u komsiluku. Ona mi je pricala da su Branka ubili a u Gimnaziji „Bora Stankovic“ jedan profesor nam je krajem sedamdesetih vise puta govorio na casovima da Branko jeste bio obesen na vrbi ali noge su mu dodirivale zemlju. Tako teorija o samoubistvu otpada ali tu je sada pitanje zasto je on morao da odavde pobegne u Zg?