Grudonjska vodenica melje žito više od dva veka

Još se u doba starih Slovena verovalo da su vodenice „pod velom nečastivog“ iako su ova mesta uvek bila korisna jer se u njima mlelo žito. Mnogi su odvajkada izbegavali da tamo zalaze noću, verujući da je vodenice izmislio đavo koji ih po ponoći pohodi. I sokobanjska „Grudonjska vodenica“ nosi svoje priče. 

Ljudi su smišljali i generacijama prenosili priče o vukodlacima, vampirima, vilama, pa i samom bogu Vodenu koji, kao u Glišićevoj “Glavi šećera“ koji odvlači ljude na dno. Dok se po noći ponašalo u skladu sa ovim fantazijama, danju su se pravila znala. A vlasnici vodenica u blizini Sokobanje, gde se žito melje već dva veka, nisu nikakve aveti, već devet članova familije Grudonjci.

U naselju Gradašnica na istoimenoj rečici, par kilometara od centra Sokobanje, danas se nalazi Etno-kutak “Grudonjske vodenice“ koji u svom sastavu ima dve potpuno funkcionalne vodenice i pomoćne odaje.

---

Nekoliko vekova ranije…

Naš poznati filolog i političar Ljuba Stojanović jednom prilikom našao se upravo na mestu Grudonjske vodenice i od seljaka iz okolnih sela slušao priče o spomeniku koji se nalazio na njenom ulazu.

Tragajući za izgubljenim spomenicima, Stojanović je naišao na grob izvesne popadije Petkane koja je na tom mestu sahranjena 1648. Groba, istina, i danas ima na istom mestu, a pored njega je na temeljima nekadašnje srednjovekovne crkve 1928. godine izgrađena Crkva posvećena Svetoj Velikomučenici Marini.

„Sutradan, kada sam došao, da napravim otisak od toga zapisa za naš muzej, dođe jedan seljak i pošto me upita šta to radim, čiji je to grob bio, i da mi ta popadija Petkana nije što svoje, reče mi, da je on tu našao i otkopao staru crkvu. Kazivali su mu, veli, da se tu noću viđa da gori sveća, i on misleći razume se, da su tu novci, počeo je kopati, i otkopao je s jedne strane temelj, pa kad je došao do oltara, video je šta je i nije smeo dalje kopati. I zaista se vidi temelj male crkvice po nekoliko koračaja od onoga groba. On mi o tome ništa više ne znade reći, ali drugi jedan seljak reče, da stari ljudi pričaju, da je slavila sv. Nikolu. Pri kopanju naišao je na žile od starog bresta, i vodeničar ih je bio skupio za gorivo, pa kad je video da je tu bila crkva nijednu nije smeo metnuti na vatru“,  zapisao je Ljuba Stojanović u časopisu Starinar br IX 1892. godine.

---

Povratak etno-turizmu

Uprkos tome što srpsko selo iz godine u godinu izumire, pa se time i brojni običaji i navike gube iz naroda, poneki svetao primer postoji. Zahvaljujući organizaciji CHF Internetional i Ministarstvu turizma i Organizaciji za turizam i kulturu Sokobanje, sredinom prve dekade dvehiljaditih Grudonjska vodenica je renovirana. Više od dva veka vodenica je čekala na to. Tada je urađena i regulacija korita reke, izgradnja malog amfiteatra, adaptacija pomoćnih zgrada, kao i proširenje prilaznog dela.

Vodenica danas spremno dočekuje goste. I dok u jednoj zgradi uz pomoć „mentora“ možete pripremati hranu iz tradicionalne sokobanjske kuhinje, u prostoriji pored očekuje vas neko iz radionice starih zanata, spreman da sa vama popriča o kulturološkom nasleđu ovog područja. I stari i mladi uživaju u prijatnom ambijentu, pored jezerceta gde odomaćene guske i patke čekaju da ih neko nahrani.

---

Inspiracija za rekonstrukciju običaja

Dok gosti dolaze i odlaze, vodenicu neumorno čuva etnolog Golub Radovanović, koji u miru piše novu knjigu. Golub kaže da mu je vodenica delimično poslužila i kao inspiracija za film “Vratilo, navratilo, povratilo“ sa kojim je osvojio prvu nagradu na desetom Međunarodnom festivalu etnološkog filma.   

„U filmu se radi o običajima kada se izgubi ljubav između dvoje mladih ili berićet u polju i stoci. Jedan deo je snimljen ovde jer se smatra da voda koja prolazi kroz vodenicu i rasprskava se na vodenično kolo ima ritualna svojstva. Tom vodom, ako je devojka uhvati i naprska krišom mladića, ona ga “omaje“. Tako omađijan on više ne gleda drugu. To je dakle voda za zaljubljivanje“, priča Golub.

Iz udruženja “Etnos“ kažu da je bilo teško protumačiti godine na spomeniku jer su kamenoresci, koji su ga klesali, najčeše bili nepismeni.

Zbog tog se, priča Golub Radovanović, desilo da se u jednoj sokobanjskoj monografiji pojavi podatak da je popadija Petkana bila udata za popa iz Resnika koji je po vidinskom popisu živeo u petnaestom veku. Neko bi protumačio da je reč o vampiru, ali ipak, reč je samo o ljudskoj nesmotrenosti.

Kako god da bilo, verovali u natprirodno ili ne, na putu od Sokobanje prema Resniku, nadomak groblja, sa leve strane čeka vas vodenica i predusretljivi vodeničar od koga možete čuti nebrojeno interesantnih priča. U hladu, na betonskom amfiteatru, uz rakiju i kafu, čekaju vas besplatne lekcije o životu u mestu gde se južna i istočna Srbija dodiruju.