Intervju: Dejan Stojiljković

Autor nagrađivanih romana “Konstantinovo raskršće” i “Duge noći i crne zastave” Nišlija Dejan Stojiljković trenutno radi na scenariju drame “Konstantin – znamenje anđela”.

Za Južne vesti govori o svom gradu, novoj knjizi, Milanskom ediktu i planovima za 2013. godinu. Objašnjava zašto se nikada ne bi bavio politikom, priča o nastajanju dela i odnosu sa svojom čitalačkom publikom. 

Šta je za Vas lično obeležilo prethodnu godinu?

– Bitno mi je da je izašao drugi roman i da je prošao dobro jer je drugi roman uvek problematičan. Prva knjiga je bila uspešna, ali za drugu uvek postoji pitanje da li “hoće ili neće”. Meni zanimljiv događaj je bio i “New order” koji sam išao da gledam na Exit-u. Neke posebne pomake ne vidim ni što se tiče Niša ni države i ne greje me baš sunce. U poređenju sa 2010. i 2011. ne primećujem neke promene, ali evo sada u odnosu na ranije godine imamo novu vlast, pa čekam da vidimo sta će oni da urade.

Mogu li čitaoci uskoro da očekuju novu knjigu?

– Za narednu godinu je raspored baš zgusnut. Nameravam da dramu “Konstantin – znamenje anđela” pretvorim u roman koji će da izađe pred Beogradski sajam knjiga. Imam u planu scenario za 2 nastavka trodelnog stripa “Konstantinovo raskršće” koji crta Dragan Paunović. Radim i zbirku priča koja ima naslov “Srebrne godine”. Takođe i ukoričeno izdanje knjige “Duge noći i crne zastave” sa dodatkom, kao i jubilarno izdanje “Konstantinovog raskršća” na ćirilici. Februara ili marta će u Americi na Engleskom jeziku da izađe “Konstantinovo raskršće” knjiga i strip. A drugi roman bi trebalo da se pojavi u Sloveniji.

Danas proslavljeni pisac i dobitnik brojnih priznanja za svoje stvaralaštvo, posle osnovne završio je Elektrotehničku školu i upisao Pravni fakultet, ali ga nije završio jer je ubrzo počeo da radi kao novinar.

– Pisao sam za “Politiku”, “Večernje novosti” i “Danas” i radio kao urednik “Presinga”, kao DJ i kao organizator koncerata, a prve pare sam zaradio mešajući malter. Tek kada se desilo “Konstantinovo raskršće” počeo sam da živim od pisanja. Nedavno sam postao i kolumnista “Blic žene”, saradnik „Letopisa Matice Srpske“ i „Službenog glasnika“  i novi urednik proze u časopisu „Gradina“.

Pisanje doživljava kao posao, a o samom procesu nastajanja dela kaže:

– Prvo je pitanje je šta je umetničko delo. Ima ljudi koji smatraju da to što pišem nije umetnost i oni imaju pravo da to kažu. Ima i onih koji tvrde suprotno. Njih je više. Jedan Tolstoj je negirao Šekspira i govorio da je sve što je on napisao đubre, pa je onda Bukovski govorio da ne valjaju ni Šekspir ni Tolstoj, a svi su oni sjajni pisci. Meni je pisanje posao. Sebi zadam zadatak koliko pišem tog dana. Ako uradim manje nadoknadim to sutra. Ne pišem linearno roman od početka do kraja nego pišem 2. glavu pa 15, onu koja me u tom trenutku privuče.

Da li još uvek predstavlja i zadovoljstvo?

– I dalje me ispunjava. Kad ne pišem osećam se loše i okrećem se nekim negativnim stvarima kao što je piće ili dangubljenje, a mislim da pod uticajem alkohola ili bilo čega drugog ne nastaju velika dela, barem je u mom slučaju tako. 

Da li se desi da želite da nešto promenite u već objavljenoj knjizi?

– Desi se. Na primer u “Konstantinovom raskršću” je bilo nekih stvari. Lektor je u prvom izdanju menjao niške izraze, a u drugom sam to vratio. Bilo je još nekih sitnih stvari koje su naknadno ispravljene, neke faktografske i logičke greške i slično.

Upoređivali su Vas sa Markom Vidojkovićem, Čarlsom Bukovskim I Denom Braunom. Šta mislite o njihovim delima?

– Marko je moj dobar prijatelj i sjajan pisac, a meni su njegove priče bolje nego romani. On je briljantan u kratkoj formi. Kod Bukovskog “pravi” Bukovski dolazi do izražaja u pesmama, a Den Braun je proizvod i nikako nije sam pisao “Da Vinčijev kod”. Na delima koja su popularna u maltene celom svetu rade timovi stručnjaka i tu sam pisac nema neku preveliku slobodu da piše šta hoće, sve su to sezonske stvari…

Povodom obeležavanja jubileja 1700 godina od donošenja Milanskog edikta radite na predstavi “Konstantin – znamenje anđela”. Kada publika može da očekuje premijeru?

– Premijera je zakazana za 27. februar u Narodnom pozorištu u Nišu. Malo je kratak rok, ali šta da se radi. Tanasije Uzunović definitivno igra starijeg cara Konstantina. Predstava ima epski zaplet, a režiraće je Jug Radivojević, u koga imam dosta poverenja jer čovek zaista ima impresivnu radnu biografiju. Dramaturg je Ivan Velisavljević koji je adaptirao dve moje priče u radio drame za Radio Beograd, a uradio je i adaptaciju Ćirićevog romana „Hobo“. Stručni konsultant je naš poznati vizantolog prof. dr Radivoj Radić autor knjige „Konstantin: Nadmoć hrišćanstva“. Odlučeno je da se, ipak, zbog kratkog roka, radi koprodukcija sa Narodnim pozorištem u Beogradu pa je samim tim ceo projekat postao dosta veći i zahtevniji. Mladog Konstantina će najverovatnije igrati Vuk Kostić.

Kako, prema vašem mišljenju treba obeležili jubilej?

– Voleo bih da se konašno sredi Medijana i da se realizuje projekat Konstantinove vile. Bitno je samo da nešto ostane gradu nakon svega, a ne da se sve završi na jednoj manifestaciji. Mislim da za neke kapitalne stvari više i nema dovoljno vremena ni mogućnosti. Cela proslava je dosta usitnjena i na kraju može da ispadne da predstava bude jedan od većih dogadjaja. Što nužno ne mora da znači ništa loše.

Gde biste odveli putnika koji svrati u Niš?

– U Tvrđavu, na Čegar, Bubanj, Medijanu, Ćele-kulu i obavezno u neku kafanu na roštilj ili teleće repove.

Gde je u gradu dobra hrana, a gde muzika?

– Ima dobre hrane na više mesta, a dobre muzike malo manje. Bilo je nekada dobrih kafanskih akustičnih orkestara. Ne volim muzičare sa klavijaturama…ali i taj je posao dosta unižen pa me ne čudi sto su mnogi vrsni muzičari odustali od njega.

Šta Nišlije treba da urade za svoj grad?

– Mogli bi za početak da ga očistimo jer je mnogo prljav. Vlast bi dosta učinila za Niš samo kad bi zabranila plastične flaše i kese. Svako može da uradi po nešto, ali su ljudi izgubili entuzijazam i energiju i ja ih ne krivim jer živimo u teškom vremenu. Dosta smo razjedinjeni i svi gledaju taj Beograd, a nije nam Beograd baš za sve kriv. Kad bi hteli da cenimo nešto što je odavde bilo bi lakše. Na primer, kad svira niški rok bend niko neće da ide ili bi svi hteli džabe karte, a kad dodje blazirani beogradski hiphoper svi potrče. Niko neće sada da kupi karte za “Nišvil” po smešnim cenama u januaru mesecu, ali kupuju za “Exit”. Kako da “Nišvil” opstane ako niko ne kupuje karte nego svi traže džaba propusnice?

Da li biste otišli iz Niša i gde?

– Otišao bih u Škotsku, Irsku ili Italiju, važno bi mi bilo da svom detetu mogu da priuštim dobro obrazovanje. Nisam više siguran u ovaj grad i mislim da nije bezbedan. Ranije nije tako bilo, čak ni 90-ih. Klinci mogu da sednu u kola i da se provezu kroz pešačku zonu u centru grada i nikom ništa, dešavaju se masovne tuče, a policije nema nigde. Nemamo ni načelnika SUP-a već godinama. Ne strahujem zbog sebe, ali ne želim da moje dete odrasta u takvom okruženju.

Stojiljković kaže da nikada nije bio član ni jedne stranke i objašnjava da oko sebe ima ljude različitih političkih uverenja, ali da ih doživljava isključivo kao svoje prijatelje i dodaje:

– Politički angažmaman dosta degradira umetnika jer kad uđeš u stranku ti više nisi ti. Ti si tamo neki član, redni broj, i ne gledaju te po tome da li si uspešan pisac, glumac ili slikar nego koliko si uradio za stranku. Sve je to kratkog daha i neću zbog neke sitne beneficije da kažem nešto što ne mislim i zastupam ideologiju u koje ne verujem. Imam cilj da radim ono što radi Emir Kusturica. On nikada nije bio član stranke, a svaka vlast bi sarađivala sa njim jer je čovek dobio brojna priznanja za svoj rad. Ja sam u Nišu neko ko je dobio neke nagrade, uradio neke stvari van tih partijskih delokruga i ne mogu da delim ljude po političkoj osnovi. Ako možemo da uradimo nešto za Niš, nešto od opšteg dobra, ja sam raspoložen i na raspolaganju svima, čak i ako mi se njihova politika agenda ne svidja.

Šta čitate i pratite na televiziji, a šta ne biste nikada i možete li izdvojiti najdražu knjigu i film ?

– Sad čitam “Uporište” Stivena Kinga i po drugi put, zbog pisanja drame, „Hadrijanove memoare“ od Margerit Jursenar. Volim i klasike kao što je Kafka i žanrovsku literaturu, ali i stripove. Najdraža knjiga mi je “To” od Kinga, a film “Bladerunner”. Nikada ne bih gledao “Pink” i “Reality show”, a nikad ne bih čitao Tomasa Mana ili Radovana Belog Markovića.

Da li ste više sujetni ili sujeverni i kako reagujete na kritiku?

– Nisam sujeveran ni malo, a što se sujete tiče teško je da je umetnik nema. Imam stav da svako ko plati da bi čitao moju knjigu ima pravo da o njoj kaže bilo šta. Nisam imao mnogo negativnih kritika iako se misli drugačije. “Raskršće” ima oko 30 kritika ozbiljnih kritiara, a od toga je samo 5 ili 6 negativnih. Što se tiče negativne kritike, problem je što kritičari kada žele da obezvrede knjigu, ne idu samo na to, nego napadaju i autora i pokušavaju da ga ponize i uvrede kao čoveka. Dakle, kad se neki kritičari i „kritičari“ pitaju, ja nisam samo “loš pisac“ nego i „loš čovek”. Problem je i to što je u nas kritika često ideološki obojena.

Šta pomislite kad čujete “eno ga onaj pisac”?

– Ne prepoznaju me kad treba, ali kad ne treba – obavezno. Nemam ništa poriv toga i uvek sve ispoštujem jer su to kupci mojih knjiga. Naučio sam to od Tonija Parsonsa, kog sam imao priliku da upoznam u Nišu.Odbio je da da intervju nacionalnoj televiziji koja je kasnila na razgovor uz obrazloženje da ne želi da ga čekaju čitaoci u knjižari gde je bilo najavljeno potpisivanje knjige.

Tamo je za svakoga imao strpljenja, a kasnije, u razgovoru mi je objasnio da to shvata kao deo svog posla, a da čitaoce doživljava kao svoje poslodavce.

Često se desi da mi ljudi priđu i kažu “slušaj što imam životnu priču, ja ću da ti ispričam a ti da napišeš knjigu, pa da delimo pare”. To ume da davi, mada je ponekad i simpatično. Sreo sam čoveka koji je tvrdio da je Konstantinovo raskršće u bunaru u Brzom brodu i hteo da se spustimo dole… Bio je uporan čak i nakon što sam mu rekao da je termin Konstantinovo raskršće moja izmišljotina.

Je l’ “guglate” nekad svoje ime?

– Naravno, svi to rade. Ja to radim da bih imao “feedback” od čitalaca koji mi je jako bitan i može da bude korisno. Čitalac primeti mnoge stvari i, ako je kritika konstruktivna, ja je usvojim.

U knjizi “Leva strana druma” govorite o takmičenju u ispijanju vinjaka. Jel se to nekada desilo i da li bi ste se prijavili?

– Te priče su dosta autobiografske, ali nije se desilo, bila je samo ideja. Ne bih se prijavio jer više ne volim toliko vinjak, a i nemam više taj „kapacitet“  tako da ne bih mogao da pobedim samo bih bezveze pao pod sto, pa bi mi se semjali. U periodu kad sam to pisao 2001. bilo je ludo vreme, a sada sam porodičan čovek. vodim računa o nekim stvarima.