Intervju: Kemal Monteno

Sarajevski kantautor, koji je u okviru manifestacije „Stari dani“ u Vranju nastupio pred oko 5.000 ljudi ispričao je za Južne vesti da mu je neostvarena želja  duet sa Davorinom Popovićem.

Prisetio se detinjstva i mladosti u Sarajevu i rekao da su za njega „novonastale„ granice među bivšim republikama Jugoslavije samo formalnost.

O Vama se govori kao o najvećem jugonostalgičaru. Nastupate širom bivše Jugoslavije. U koji grad najradije dolazite i koja publika Vas najbolje prihvata?

– Nikada ne bih mogao da kažem koji je to grad, jer publika me svuda prati i sa istim žarom uživam pevajući u Vranju, Beogradu, mom Sarajevu ili bilo kom drugom gradu. Ja sam svoju karijeru gradio u Jugoslaviji. Iako su sada postavljene “neke” granice, one meni ništa ne znače, to su za mene samo formalnosti  U svakom gradu su moji prijatelji i moja publika, a to je najveće bogastvo.

Rođeni ste u Sarajevu, gde ste proveli detinjstvo i mladost. Kakve uspomene nosite iz tog peroda?

– Reči moje pesme “Doli Bel” najbolje oslikavaju moje odrastanje u Sarajevu . U pesmi se kaže “nismo imali ništa, al smo imali sve”, a sada imamo sve ali nemamo ništa. Ja sam iz jednog mešovitog braka. Moj otac Osvaldo je bio je Italijan koji se zaljubio u moju majku Bahriju. Zbog toga je moje odrastanje bilo zanimljivo. Mada, meni je najvažnije da je moj otac bio jedan divan čovek, koji je više voleo Sarajevo nego celu Italiju.

Iza Vas je dugogodišnja uspešna karijera koju nisu pratili skandali. Istovremeno imate porodicu, koja je uvek bila uz vas ali se nije medijski eksponirala. Da li ste uspeli da budete podjednako dobar suprug, otac, a sada i deda kao što ste dobar pevač?

– Kažu da jedno sa drugim ne ide, ali meni je nekako uspelo. Mlad sam se oženio mojom Brankom, mlad sam dobio decu ali i dve unuke, na koje sam beskrajno ponosan. Nisam gradio karijeru na skandalima nego na dobrim pesmima i publika je to prepoznala. Verovatno zbog toga trajem ovako dugo.

Koje pesme iz Vašeg bogatog opusa se mogu svrstati u kategoriju najdražih?

– Kad bih se ja pitao onda bi to bile sve pesme, jer svaku sam pisao sa posebnim žarom u nekom posebnom trenutku, ali ima jedna pesma koja je spletom okolnosti obeležila jedan važan događaj u mom životu. Pesmu  “Jedne noći u decembru“, napisao sam za rođendan mojoj tadašnjoj devojci, a kasnije supruzi Branki dok sam bio u vojsci u decembru davne 1969. godine, ali eto kasnije 1974. godine u decembru dobio sam sina.

Da li Vas iznenađuje to što mladi na Vašim koncertima zajedno sa Vama pevaju pesme koje su nastale pre nego što su se oni rodili?

– Nisam iznenađen, jer ja sam te pesme pisao kada sam bio u njihovim godinama. Ja sam tada razmišljao i osećao onako kako to oni rade danas. U tome je fazon, oni stariji evociraju uspomene, a mladi osećaju ono o čemu pevaju moje pesme.

Sa brojnim kolegama ste otpevali duetske pesme. Mnogima od njih upravo ti dueti su pomogli u karijeri. Da li postoji neki Vaš kolega sa kojim ste priželjkivali duet , ali ga niste otpevali?

– Nikada nisam odbio nijednog kolegu, a naročito ne mlade ljude, jer znam koliko je teško danas kada na estradi ima milion pevača isplivati i dokazati se. Iako sam ja nekome bio od pomoći meni je zadovoljstvo i uvek ću pomagati mladim pevačima. Moja neostvarena želja je bila da snimim duet sa Davorinom Popovićem, koji je u tom trenutku, kada sam snimao album bio na turneji u Australiji, tako da mi je to ostala neostvarena želja. Ali danas je tehnika toliko napredovala da ću ja sigurno na jednom od svojih narednih albuma  pokušati da sa mojim Davorom uradim duet koristeći njegove snimke, pa ću to nasnimavati i montirati.

Da li među današnjim pevačima vidite nekoga ko bi mogao biti Vaš naslednik?

– U današnjoj hiper produkciji desi se da ispliva i neki kvalitetan pevač. Mladi Dušan Svilar gradi karijeru, baš onako kako sam to ja radio, polako, tiho i bez skandala. Uživa u onome što radi. Naša duetska pesma mi mnogo znači i taj momak mi je posebno drag i kao što naša pesma kaže, on mi je kao sin. Vidim ga kao svog naslednika.