Intervju: Vlatko Stefanovski

Proslavljeni virtuozni gitarista Vlatko Stefanovski čija je muzika spoj roka, bluza i džeza sa etno muzikom jugoistočne Evrope, a naročito sa tradicionalnom makedonskom muzikom, nastupio je u okviru manifestacije „Stari dani“ u Vranju, nakon trideset godina.

U razgovoru za Južne vesti, Stefanovski je istakao da mu je drago što sa svojim triom stalno nastupa i što ljudi širom Balkana žele da ih čuju, jer on iznad svega želi da je aktivan i da svira.

Posle tridesetak godina ponovo ste nastupili pred vranjskom publikom. Da li se mnogo toga promenilo?

– Ako se dobro sećam, početkom osamdesetih sam imao koncert u tadašnjem Domu kulture. Čudan je to splet okolnosti, živim blizu i toliko sam puta prošao kroz Vranje putujući prema severu ili vraćajući se kući u Skoplje. Posebno mi je drago što me ova publika nije zaboravila i ovaj mentalitet ljudi je meni blizak uživao sam svirajući pred vranjskom publikom.

Ovog leta imali ste brojne nastupe, uglavnom na festivalima širom Balkana, da li to znači da ste se umorili od velikih koncerata? 

– Ovog leta sam bio prilično aktivan, putovao sam i nastupao u mnogim gradovima. Uostalom, leto još nije gotovo i čeka me još mnogo toga. Dobra je ideja što i manji gradovi imaju manifestacije ovakvog tipa. Svirao sam u Mariboru, Bihaću, Aranđelovcu, Mostaru, imali smo u Ohradi divan nastup sa Stefanom Milenkovićem, zatim u Opatiji. Sve u svemu bilo je dosta toga. Nastupamo u Puli, zatim u Bugarskoj. Uglavnom, moj je utisak da je na Balkanu vrlo zabavno nama muzičarima koji putujemo levo-desno, a pretpostavljam i publici. Mislim da mi imamo nešto autentično, specijalno i drugačije, nešto što se ne može čuti na drugom mestu. Naravno da mi  nismo jedini ljudi koji sviraju gitare ali trudimo se da to što bolje radimo, verovatno zato imamo toliko poziva za nastupe.

Već duže vreme nastupate u formi trija, za razliku od ranijih nastupa u grupi „Leb i sol“. Da li možete napraviti paralelu, šta je jednostavnije?

– Dok sam bio u bendu koji ima veliko ime, koji je sam po sebi veliki brend bilo je sve drugačije. Nastup jednog takvog benda podrazumevaju veliku opremu, velike bine, jednu veliku produkciju. Ja želim da sviram i  da sam aktivan i da tu svoju glad za sviranjem zadovoljavam stalno. Trio je idealna forma jer svi troje stanete u auto, niste previše zahtevni, tri avionske karte su jeftinije od sedam. Naravno, ako stavimo po stranu taj ekonomski momenat, želim da sviram u tradiciji najvećih svetskih trija. Džimi Hendriks je svirao u triju, Erik Klepton, i uglavnom gitairisti  vole da nastupaju u triju, jer ima dovoljno prostora za gitaru. Sa klavijaturama je lakše svirati, ali to je neki sintetički zvuk, ali ja volim gitare jer zvuk koje one  proizvode je organski zvuk, gitare su od drveta i to što izlazi iz njih se teško stavlja u elektroniku. Naravno, ovo govorim bez ikakve namere da uvredim moje drage prijatelje i kolege klavijaturiste sa kojima sarađujem.

Da li je za Vas oproštajnom turnejom 2006. godine završena priča zvana „Leb i Sol“?

– Pa, znate šta…. Oproštajna turneja je bila super i podsetili smo ljude na ono što smo radili, ali neki članovi benda su nakon toga ušli u neke avanture koje su stavile pod znak pitanja celokupni naš rad i eventualno okupljanje u budućnosti.

Jedan ste od osnivača ove legendarne grupe „Leb i sol“ sa kojom ste snimili 13 albuma. Da li među nekadašnjim članovima postoji spor oko daljeg korišćenja imena? 

– Ovako, da se razumemo, to je pravno pitanje, mada za mene nije isključivo pravno, već i emotivno pitanje zato ne želim da pričam o tome.