Istorijske i porodične priče Vranjanaca piše iz senke

Dugogodišnji novinar, aforističar i književnik Dušan Đorđević, u Vranju poznat kao Dude, u brojnim reportažama i zavidnom književnom opusu pisao je o svom gradu, Vranjancima, njihovim nedaćama, radostima i specifičnom mentalitetu.

Iako je nedavno promovisana njegova deseta knjiga pisana na dijalektu „Živa u grob nesam mogla“, Đorđević je stvarao nenametljivo i tiho, ne eksponirajući se puno.

Kaže da mu je kontakt sa čitaocima preko društvenih mreža izuzetno pomogao da ova knjiga ugleda svetlost dana.

Na nagovor prijatelja, postavio sam roman u delovima na Fejsbuk i čitaoci su me, bukvalno, naterali da ga odštampamo. Ljudi su nudili novac, svaku vrstu pomoći. Onda su se javili prijatelji, od izdavača do štamparije, i sve je urađeno bez dinara, sa ipak, malim, ograničenim tiražom koji je planuo – priča Đorđević

On dodaje da je u Vranju uvek bio „skrajnut“ i da se nije ni trudio da bude drugačije.

Van Vranja njegovi prethodni romani doživeli su uspeh. Roman “Škola za patriote”, koji je imao uspešnu promociju u Udruženju književnika Srbije u Beogradu, proglašen je od dela kritike za jedan od dva najbolja romana sa najnovijom ratnom tematikom, vezanom za Kosova i Metohiju.

Roman “Stočni vagon”, u saizdaštvu “Vranjskih knjiga” i “Prosvete”, slovi za jedan od tri najbolja romana sa savremenom tematikom, kada je reč o današnjim vranjskim autorima. U “Sikteru” je detaljno opisan mentalni kod Vranjanaca koji su stvarali istoriju grada u poslednja dva veka.

Taj kod se nije promenio do današnjih dana, to se „Vranajncima po zanimanju“ nije dopalo, nisam mogao ni promociju da održim. Smatram, kao i većina nas koji pišu, da dela nadživljuju pisce i da njihovo “vredi ili ne” vreme presuđuje – kaže Đorđević.

---

„Naše nane – nosioci opstanka porodica i društva“

Najnovija knjiga, koja je promovisana u prepunoj Galeriji Narodnog muzeja, posvećena je piščevoj nani, ali i, kako kaže, svim nanama iz ovog kraja.

Svako je bar neku sličnost mogao da pronađe sa ženama iz svoje porodične istorije, od razmišljanja, oblačenja, načina pripremanja slatka.

Zsto se nameće pitanje da li je ovo samo jedna porodična saga ili priča o mnogim Vranjankama koje su ostavile traga.

Malim delom porodična saga, a većim sublimisan život svih naših nana koje su od Balkanskih ratova do Rezolucije Informbiroa, nakon strašnih pogibija i tragedija, pojedinačnih i kolektivnih, bile nosioci opstanka porodica i srpskog društva – pojašnjava Đorđević.

Dodaje da su njihove sudbine biblijske i da zu zato „škole života sa tradicionalnim vrednostima koje su dobrodošle i danas“.

Nismo u boljoj situaciji od one u kojoj smo bili u prošlosti. Zato je ova knjiga amanetska za sve nas, neka vrsta opomene da ćemo kao narod ili nestati ili opstati, duhovno, pa potom i biološki – priča Đorđević.

---

Potomci mu otvaraju dušu o svojim precima

Ovaj plodni stvaralac iz Vranja godinama prikuplja i beleži porodične priče vranjskih porodica, trudeći se da zaviri iza zidova Vranjanaca, a ipak da ne naruši privatnost i intimu aktera porodičnih saga.

– To je mukotrpan, isrpljujući petnaestogodišnji rad, koji me čini ponosnim i zadovoljnim jer sam po prvi put svestan da sam nešto dobro uradio za svoj grad, pa i šire. Većina priča je razgovor sa potomcima, imao sam sreću da ih radim poslednje decenije i po kada oni nisu više zazirali ni od koga da otvore dušu i osvetle svoje radosti, ali i goleme muke nastale na ideološkim i drugim podelama – priča Đorđević.

U beleženju ovih priča poslednjih pet godina, kada zbog bolesti nije mogao da radi na terenu, odmenio ga je mlađi prijatelj Srđan Stanković, veliki zaljubljenik u staro Vranje.

Sakupio je dosta podataka, za jedno tridesetak familija, mnogo fotografija, na meni je da to sredim, odradim i da, koliko je to moguće, pretvorim u “žive” priče, dostupne svima. Većina njih će, ipak, ostati za drugu knjigu ili drugo izdanje – kaže Đorđević

Ističe da se trudi da što više smanji rizike neposrednog emotivnog pričanja, da proveri mnoge činjenice jer su opisivana dela pojedinaca koji su stvarali staru i novu vranjsku istoriju, naravno, u negativnom kontekstu.

To je samo jedan od rizika, a ima ih puno i zato je rad na ovoj knjizi iscrpljujuć. Ipak, knjiga je od krucijalnog značaja za Vranje jer je kroz sudbine i događaje tih familija iskazana politička, društvena, ekonomska i socijlna istorija varoši, potom grada. Knjiga je polazište za naučna istraživanja raznih aspekata starije i novije istorije – priča čovek koji kroz opis ljudskih sudbina ostavlja Vranjancima zapis o istoriji.

Još nije odlučio koliko će se takvih sudbina u prvoj knjizi naći, upravo zbog raznih rizika. Ima preko 110 familija, a za prvu knjigu, možda i dvotomnu, razmišlja da ih bude oko 80.

Pored sudbina, tu su i opisi tradicionalnih porodičnih proslava značajnih praznika, naravno u prošlosti, izdvojeni istaknuti pojedinci iz familija – kaže Đorđević.

---

Teške ljudske sudbine kao inspiracija

Dok je prikupljao materijal za svoje knjige, bavio se novinarstvom, sa posebnim akcentom na reportaže koje su čitaoce često dovodile do suza, jer su mu teške ljudske sudbine često bile inspiracija.

Od 2003. godine pišem takve priče, prošao sam Vranje, ali, pre svega, sela širom Pčinjskog okruga. Hteo sam da pokažem te ljudske sudbine, njih stotinak, otpisane od društva i da im, koliko je to moguće, pomognem preko “Humanitarnog mosta” koji je zaštitni znak, dnevnika naše dijaspore, frankfurtskih “Vesti”, gde sam stalni dopisnik – priča Đorđević.

Da to za njega nije bio samo posao govori i njegov zaključak da je deo njega potrošen u njihovim sudbinama.

Dešavalo se da prekinem pisanje, nisam mogao suze da savladam. Posebno kad su u pitanju bile sudbine vezane za teške bolesti ili tragične događaje – priseća se Đorđević.

Na pitanje zašto je uvek radio „iz senke“, nenametljivo i skromno, on objašnjava da je najbolje raditi tako jer svaka velika pompa nepotrebno opterećuje i oduzima potrebnu pozitivnu energiju „pošto ste izloženi duhovnom palanačkom raspeću i najnižim ljudskim porivima“.

Zavisti, sujeti, laži, obmani… Ali, kad ovakve knjige izađu, onda vas izdavači nateraju na promociju i više ne možete biti van suda javnosti. Mene to najmanje dotiče, stvaram na svoje veliko lično zadovoljstvo i sreću, to je moje utočište i beg od sumorne svakodnevice, boleština i borbe za osnovni materijalni opstanak – kaže ovaj pisac.

Sebe smatra duhovno bogatim i srećnim porodičnim čovekom.

Živim skromno, imam svoj krug prijatelja, gledam da budem što više van javnosti, da imam mir. Ljude ne delim po zvanju i znanju, već po dobru ili zlu. Zato su mi prijatelji i seljaci u najpozitivnijem smislu te reči i, recimo, ostvareni srpski književnici – objašnjava ovaj pisac iz Vranja.

---

Hroničar sportske istorije Vranja

Knjiga o istoriji vranjskog sporta je pri kraju i može da bude objavljena naredne godine. Radi se kapitalnom delu “Monografija fudbala u Vranju između dva svetska rata” sa preko 60 eksluzivnih fotografija.

Počeo sam od kazivanja mog pokojnog oca koji je igrao za “Građanski” između dva rata, nastavio sa dobijenih nekoliko stranica zapisa pokojnog vranjskog fudbalera Srboljuba Janjića Šačeta, a onda, kada sam krenuo da istražujem, došao do mnoštvo podataka.- kaže Đorđević.

Došao je pravog fudbalskog blaga vezanog za period od 1918. do 1947. godine.

I tako, iz godine u godinu, uvek ponešto novo. Imam još da sredim neke članke iz predratne štampe, da ubacim nekoliko informacija dobijenih od kolega enciklopedista i gotovo je – kaže Đorđević.

Svestan je da u sportu, kad je reč o monografijama, nikad ništa nije gotovo, ali zato postoje druga, treća izdanja.

---

Priznanje od grada

Da su Vranjanci negde prepoznali značaj ovog hroničara društvenog života Vranja govori i podatak da mu je ove godine pripalo gradsko priznanje, a kako kaže, nagradu je primio iz inata koliko god to zvučalo paradoksalno.

Pokušavam da kroz to dobijanje, najnoviju vrstu satire, kažem telalima, čaušima i dobošarima jedne retrogradne vlasti da nisam bio 26 godina protiv Vranja, kako me predstavljaju, već protiv njihovih dela – kaže Đorđević.

Dodaje da Vranjanci lepo kažu: “Svako ostavlja stupku iza sebe”. Zaključuje da ponekad svako od nas treba da se osvrne i pogleda šta je ostavio, jer po tim “stupkama” treba da nastave da hodaju naši potomci.