Kako “oživljavaju” lutke na sceni Lutkarskog pozorišta u Nišu?

Od paravanskih lutki, javajki, marioneta, do velikih kombinovanih lutki – tako je tekla „evolucija“ života na sceni niškog Pozorišta lutaka. Iza svega što se dešava na daskama ipak stoje ljudi, glumci koji lutkama daju pokrete, glasove i karakterne osobine.​​

Kroz šest decenija dug vek Lutkarskog u Nišu, kroz ovu ustanovu je prošlo na stotine lutaka, a mnoge od njih su, osim na sceni, ljubitelji ovog teatra mogli da vide okačene u foajeu.

Tako je i danas tu nekoliko marioneta, a u podrumu ispod scene nalazi se čitavo malo carstvo u kome bi se rado nastanio svaki mališan ili odrastao čovek razigranog duha.

Tu čekaju lutke da izađu na scenu kada i oživaljavaju. Neke od njih stare su decenijama, kaže glumica Svetlana Mihajlović, pa tako tri praseta imaju po 20 godina, Lepotica je skoro punoletna, dok je i Doroti dužeg staža.

Nekada su priču pravili iza paravana, pa je najvažnije bilo da imaju glas koji može da prebaci do publike. U vreme marioneta, naročito onih na dugim kanapima, trebalo je kondicije da se upravlja preko mosta i daje glas. Danas su lutke mnogo veće, pa i po nekoliko ljudi upravlja njima.

Glumica Mihajlović koja je u Lutkarskom duže od 30 godina priseća se kako je za predstavu Lepotica i zver po prvi put dobila asistentkinju koja je sa njom vodila glavnu junakinju priče, te su lutkom upravljale njih dve. U ovakvim slučajevima je, objašnjava, ključno da se usklade energije.

I u Malom princu ili u Carevom zatočniku troje do četvoro ljudi vodi jednu lutku. Sve četiri energije naše i četiri para ruku bude usmereno na to da tu jednu lutku „oživi“. E, sad, zamislite kad imate na sceni tri lutke, potrebno je 10 ljudi samo za tri lika. Ni jedan pokret tu nije slučajan, ništa što se dogodi na sceni kada je lutka u pitanju nije slučajno – objašnjava ova glumica.

Proces „oživljavanja“ lutke, međutim, počinje pre njenog susreta sa animatorom, objašnjava glumac Lutkarskog Davorin Dinić, koji je u ovom teatru od 2001. godine.

Glumački rad na liku podrazumeva da je i pre nego što prvi put vidim lutku već imam jasno definisan put po kojem će se taj lik kretati. Nakon toga dolazi eksperimentisanje sa samom lutkom. Svaka lutka je različita i zahteva posebnu pripremu za animaciju – objašnjava Dinić.

I sama lutka, dodaje ovaj glumac, može biti inspiracija za njen lik, ali svakako nije lako odigrati emocije na licu koje nije ekspresivno.

Ponekad se desi da fizionomija lutke i njene likovne karakteristike daju dodatnu inspiraciju u oživljavanju tog lika. Veoma je tesko precizno odigrati emocije samo uz pomoć lutke koja sama nema mogućnost facijalne ekspresije i upravo zato je animacija jedan izuzetno težak posao koji zahteva puno posvećenosti i ljubavi, ali i znanja i iskustva – dodaje Dinić.

Da svaka lutka ima svoje mogućnosti i pozorišni domen, te da je sve kreativni izbor reditelja a istovremeno i eksperiment i izazov za glumca, stava je ovaj umetnik.

---

Lutke nisu samo za decu

Za glumicu Mihajlović najizazovniji su oni dramski, komadi koji ne podilaze publici i koji uprkos svim stereotipima koji važe kada su lutke u pitanju, nisu samo za decu. Lepotica i zver je jedna od takvih, kao i Mocart, obe u režiji Zorana Lozančića, s tim što komad o najpoznatijem svetskom kompozitoru više nije na repertoaru.

Kad pomenem Mocarta potpuno se naježim zato što je to potpuno veličanstveno. Takvu muziku vanvremensku uobličiti u nekih 50 minuta ili sat vremena, i oslikati… jer Lozančić je upravo slikao tu muziku raznim tehnikama, svim koje smo imali na raspolaganju u Lutkarskom. To je neponovljivo, pritom što smo objašnjavali šta je pisano, odnose koji su se tada odvijali u državi u kojoj je stvarao, kako je stvarao, to je božanstveno. Predstave koje su velike u svakom smislu, neki nisu imali sluha da sačuvaju. Još stoje ovde neke lutke, može da se obnovi ali treba volje i svesti – dodaje Mihajlovićeva.

Ističe i Malog princa, Crvenkapu na zrnu graška i mnoge druge predstave koje su obeležile rad ovog teatra. Senke u noći su takođe rađene posebnom tehnikom, ali dodaje da koliko god vremena i iskustva da imaju, uvek pred novu predstavu postoji trema, kao i momenat igre.

Mnogo je lepo sačuvati dete u sebi i ja sam presrećna što sam taj klinac. Mi se igramo, mi stvaramo lepotu, kad se dosegne do umetnosti, kad neko iskoči to je prelepo, čak i te nagrade su stvar trenutka. Mi kao glumci koji se bavimo teatrom ostaćemo u mislima, sećanjima klincima koji rastu sa nama – dodaje Mihajlovićeva.

Živote lutkama zasad daje 16 glumaca, dodaje Mihajlovićeva, jer je dvoje kolega nedavno penzionisano. Dodaje da im fale mlade snage, a smatra da Lutkarsko bolje treba da čuva uspomene na svoje osnivače i ljude koji su bili važni za ustanovu. Jedino ovakvo pozorište van od Beograda ima mnogo nagrada i svake godine učestvuje na više festivala.

Da privuku publiku, naročito mlađe tinejdžere treba naći način, stava je, jer odlazak u pozorište makar dva puta godišnje, nije praksa kao što je bilo nekada. Lekcije koje uče u pozorištu ostaju zauvek, ističe, nevezano za lutke i tehnike kojima ih ansambl Lutkarskog prenosi.