Niški hram boginje Talije ogledalo vremena i kulture

Decenijama Sinđelićev trg ulepšava zgrada Narodnog pozorišta satkana od upornosti, ljubavi i želje za razvijenjim kulturnim životom u Nišu. Moderna građevina preživela je neke od najtežih trenutaka naše istorije i pokazala da je umetnost zaista večna. Brojni umetnici su ostavili pečat u niškom teatru i većina ga doživljava kao svoj dom, a ne poslovni prostor. Na ulazu vas dočekuju Stevan Sremac i Branko Miljković, a kada izađete, iznova se vraćate.

Već skoro tri decenije u niško pozorište se vraća glumac Aleksandar Mihailović. Kada je kao tinejdžer počeo da izlazi u grad, seća se da se društvo okupljalo baš ispred zgrade teatra. Tada je maštao da se nađe na njegovoj sceni, a dečački snovi su se ostvarili. Iza njega su brojne predstave i nagrade, a sa svojim kolegama sada priprema novi komad koji će premijerno biti izveden 11. marta, povodom 136 godina od početka pozorišnog života u Nišu.

Za sve to vreme umetnici nisu otpočetka imali pravu pozorišnu scenu, a u susret ovoj značajnoj godišnjici „otkrivamo“ kako je za nju postavljen temelj.

Niško Narodno pozorište je sastavni deo moje kuće, nikada nisam rekao ja idem na posao, nego idem u pozorište. Zato što pozorište nije posao, to je moja druga kuća, ne samo moja, nego svih nas koji smo ovde. Ta linija između privatnog i poslovnog kada je pozorište u pitanju skoro i da ne postoji. Ova zgrada je jedan od kultnih repera grada Niša, mi smo svi odrastali uz nju – kaže Mihailović.

Privrženost i ljubav prema toj građevini nije ostala samo na rečima, glumac pamti anegdotu kada je u pozorište došao četiri sata pre probe.

Ja sam jednog jutra skočio iz kreveta i mislio sam da mi je sat nešto stao i da ja kasnim na probu, pa sam se brzo obukao. Na ulici nije bilo ljudi, zato što je nedelja, niko ne radi, a mi radimo. Onda sam došao do pozorišta i tek tada sam video da su vrata zaključana, ja zvonim i tek onda bacim pogled na sat na Sudu i vidim da je 6 i 15 ujutru. Onda sam seo sa čistačicama da pijem kafu, kasnije su kolege uvek pričale mi dolazimo od 10, ti dođi ranije – priča kroz osmeh glumac.

Svojih početaka u pozorištu i same zgrade Daniela Ivanović se seća još iz ranog detinjstva. Njen otac Bora Trajković je davne 1949. godine iz vranjskog došao u niško pozorište kao pomoćnik upravnika. Ljubav prema ovoj umetnosti je nasledila od roditelja, gde su se oni i upoznali, i ostala joj verna do danas.

Ljubav prema pozorištu je pod okriljem ove zgrade. Sve ono što se događalo u mom životu, veliki deo je vezan za ovu zgradu. Zato ja ne smatram da radim posao u pozorištu, ja živim pozorište – navodi Ivanovićeva, producentkinja u umetnosti i medijima.

---

Vapaj za pozorišnom zgradom

Po oslobođenju od Turaka, u Nišu je osnovano prvo pozorište “Sinđelić” koje je kroz godine često menjalo naziv. Za predstave u tom periodu je bilo i volje i vremena, ali ne i pravog prostora, pa su ih pozorišne trupe izvodile u kafanama i Zanatskom domu. I pored dobre posećenosti, umetnici i građani su vapili za svojim hramom boginje Talije.

Neka bi dao Bog da ova zgrada bude brzo gotova i da korisno i dugo posluži i nama i novim generacijama u nacionalnom, kulturnom i vaspitnom pogledu – iz govora načelnika Prosvetnog odeljenja Dragutina Pavlovića prilikom postavljanja kamena-temeljca.

U godini početka Drugog svetskog rata, 1939, na Sinđelićevom trgu “izrasla” je zgrada Narodnog pozorišta. Izgrađena je na inicijativu bana Moravske Banovine Marka Novakovića, a veliki doprinos je dao i tadašnji ministar socijalne politike i narodnog zdravlja Dragiša Cvetković. Idejni projekat je izradio Vsevolod Tatarinov, jedan od nekoliko arhitekata ruske emigracije. Nakon sedam godina dograđena je po projektu Aleksandra Medvedeva, a svoj spoljašnji izgled sačuvala je do danas.

Niško pozorište izgrađeno je prema pozorištima u Cirihu i Lozani. Velika pažnja posvećena je proučavanju binske tehnike. U tom cilju, načelninik Tehničkog odeljenja Banske uprave inženjer Simić i arhitekt Tatarinov otputovali su u Beograd i Zagreb. U svemu je preovlađivala jednostavnost, ali zgrada, je ipak, pružalala impozantnu sliku – navodi istoričar Zavoda za zaštitu spomenika kulture Đorđe Stošić.

Rađena je u duhu moderne, a lica koja okružuju zgradu velika su zagonetka za posetioce. Reč je o simboličnim figurama drame, komedije i baleta koje je radio nastavnik Muške gimnazije Milovan Krstić. Građevinu krase i skulpture na stepeništima za koje je takođe zaslužan ovaj prosvetni radnik. Od svog osnivanja do danas, uz Narodno pozorište u Beogradu, niško pozorište je jedino koje je radilo u kontinuitetu.

Bilo je onih prekida tokom nesrećnih ratova, ali nikada ta srž samog pozorišta nije nestala, nije ukinuta što se tiče osnivača i nije ostala bez podrške svoje publike – poručuje direktor Narodnog pozorišta Spasoje Ž. Milovanović.

Podizanje zgrade u to vreme koštalo je tadašnjih šest i po miliona dinara, a šta se nalazilo na tom mestu pre nje još nije sa sigurnošću poznato. Plan grada iz 30-ih godina ne pokazuje da je bilo nekih objekata, a istoričar Vladimir Jovanović smatra da je pozorište izgrađeno na prostoru nekadašnje pijace.

---

Umetnici koji su ostavili trag

Za šta god da je bio rezervisan prostor pre pozorišta, isključivo će biti upamćen po umetnicima. Na sceni niškog Narodnog pozorišta stasavali su prvi moderni srpski glumci – Dušan Cvetković, Sima Krstović, Žarko i Jelena Joković, Mira Stupica, Radmila Savićević, Đorđe Vukotić, Vasja Stanković, sve do današnjih generacija glumaca.

U našem pozorišnom klubu je bila posebna scena. Tu sam upoznala i susrela se sa puno interesantnih ljudi. Izdvojila bih Dušana Dorića, nekada stalni reditelj našeg pozorišta, tu je i Irfan Mensur, Saša Glovacki, reditelj Aleksandar Đorđević, Rajko Radojković, Čika Duca Cvetković, Radoman Kontić, Mima Vuković Kurić, Zorica Stefanović, gospodin Stevan Petrović, Slavica Knežević… plejada ljudi koji su i radili ovde, ali i ljudi koji su nam dolazili u goste. Svaki pozorišni trenutak ostavio je jedan trag u meni – priseća se Ivanovićeva.

Prva predstava koja je izvedena u zgradi pozorišta na Sinđelićevom trgu bila je “Zidanje Ravanice” Milorada Popovića Šapčanina, u režiji Dragoslava Kandića. Nakon te 1939, predstave su počele da se nižu sve do danas, raste interesovanje i za mjuzikle.

Merilo uspeha pozorišta u Nišu su brojne nagrade koje su osvajali nekadašnji i sadašnji glumci, reditelji i drugi umetnici, ali i svaki aplauz nakon odigranih predstava.

Pored toga što nailazimo na dobar odzvi kod naše publike, imamo i dobar odziv i od strane stručne javnosti. Mi u proseku imamo 15-ak gostovanja godišnje, što je otprilike jednom mesečno negde na drugoj sceni što je veliki uspeh i dokaz da to što radimo nailazi na dobar prijem bilo da govorimo u Srbiji ili zemljama u okruženju – ističe direktor Milovanović.

---

Nestajanje kadrova

Mnogi umetnici za pozorište kažu da je živa materija, pa kao takva ima i svoje vedre i tmurne dane. Pre 15 godina u niškom pozorištu je bilo 124 stalno zaposlenih, a vremenom se taj broj smanjio i sada je 76. Nedostatak kadrova Milovanović vidi kao gorući problem ustanove kojom upravlja.

Mi smo nedavno kao zajednica profesionalnih pozorišta pravili analizu kada je stigla prva uredba o smanjenju broja stalno zaposlenih. U 16 pozorišta južno od Save i Dunava je bilo 867 stalno zaposlenih, 2020. godine je bilo 406, više nego polovina kadrova je nestalo i to je alarmantan podatak – napominje direktor.

I pored problema, umetnike niškog teatra raduje što su neki radovi konačno počeli, a reč je o izgradnji male scene. Hroničari su pominjali još pre šest decenija ovu scenu u zapisima, ali projekat nikada nije sproveden u delo.

Ja čeznem za malom scenom od prvog dana kada sam počeo da radim u ovom pozorištu, više decenija. Radostan sam čak do tačke da mislim da se više neću pojaviti na velikoj. Ta bliskost između gledaoca i glumca, ta hemija koja se tu stvori, to je ono na čemu stoji pozorište – kaže glumac Mihailović.

Iako su neki kadrovi nestali, oni koji su tu planiraju da ostanu zauvek. Ne zato što je niško pozorište najbolje, nego što ga smatraju svojom ustanovom koja im je prerano ušla pod kožu.